открића

И стари Египћани су уживали у лубеницама

У гробници једне староегипатске мумије пронађен је ДНК лишћа овог великог воћа слатког и воденастог укуса

Фото: Wikipedia

Текст: Ђорђе Петровић

Да ли су и древни Египћани пре 3500 година попут нас данас – у топлим летњим данима, каквих је и онда у Египту било много – уживали у освежавајућем и воденастом укусу лубенице и њиме се освежавали? Сада знамо да јесу, захваљујући ДНК анализи коју је над лишћем пронађеним у староегипатској гробници заједно са својим тимом спровела Сузана Ренер, ботаничарка са Универзитета у Минхену. То значи да су још древни Египћани успели да припитоме и култивишу лубенице са слатким, црвеним месом, какве и ми данас једемо.

Дивље лубенице, какве се могу наћи у различитим деловима Африке, нису ни налик припитомљеним сортама овог воћа. Оне су мале, округле и имају бело месо веома горког укуса због тога што садрже једињење звано кукурбитацин. Дуго већ трају расправе о томе када је и где лубеница припитомљена, и док једни сматрају да се то десило у јужној Африци, други указују да је то ипак било у западном делу овог континента.

Међутим, изгледа да се припитомљавање лубенице одиграло много северније и много давније него што се претпоставља – у древном Египту, пре барем три и по миленијума. Наиме, у прилог таквој тврдњи можемо навести неколико доказа. Први су слике на зидовима барем три староегипатске гробнице које представљају нешто што подсећа на лубеницу, укључујући и једну која изгледа готово исто као данашње сорте. Томе треба придодати и да су у 19. веку, у једној гробници из 1500. године пре наше ере, истраживачи пронашли лишће лубенице положено на мумију. Ипак, све доскора није се могло утврдити да ли је у питању било лишће дивље или припитомљене лубенице.

Када је Ренерова чула за ово лишће, помислила је да би овај ДНК могao да нам открије какве су биле древне лубенице. Такође је открила и да су неки од листова послати познатом ботаничару Џозефу Хукеру, у то време челном човеку ботаничке баште Кју Гарденс у Лондону. Стога је замолила Марка Незбита, који данас ради у овој установи, да њој и њеном тиму пошаље мали узорак једног листа. Она наводи да је и сам Незбит имао проблем да отвори витрину у којој се чувало ово лишће, будући да није отварана још од кад је лишће у њу смештено 1876.

ДНК овог древног лишћа секвенцирао је њен колега Гиљем Чомицки, који сада ради на Универзитету Оксфорд. Тим научника окупљен око Ренерове успео је само да добије делимичну секвенцу генома, али она је садржала два кључна гена која су открила каква је била ова лубеница. „Заиста смо имали среће“, констатује одушевљено Ренерова, јер један од ових гена контролише производњу горких кукурбитацина. У 3500 година старој лубеници одиграла се мутација поменутог гена која је неутралисала ову особину, што значи да је имала сладак укус меса баш као и модерне сорте.

Други ген кодира ензим који претвара црвени пигмент ликопен, исти онај који парадајз чини црвеним, у другу супстанцу. И особина овог гена неутралисана је његовом мутацијом, што значи да се ликопен нагомилавао и да је месо лубенице било црвено.

Оно што ова група научника не може да нам каже на основу поменуте парцијалне секвенце ДНК јесте колико су биле велике о древне лубенице и да ли су имале дугуљаст или округласт облик. Међутим, једна од поменутих староегипатских слика управо приказује лубеницу дугуљастог облика, тако да се може претпоставити да су и древни пољопривредници из фараонског доба узгајали лубенице веома сличне, ако не и идентичне овим данашњим.

ОТКРИЋА

Свакога дана се у свету објави више хиљада нових открића. Која од њих су заиста битна? Која мењају научну парадигму? И како разумети шта се заправо дешава на научним фронтовима?

Истражите текстове из рубрике ОТКРИЋА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs