Открића

Холокауст, злочин урезан у гене

Наjновија научна студиjа открила jе да се траума жртава Холокауста епигенетским налеђем пренела на наредне генерациjе

Текст: Сања Зрнић

Холокауст, наjстрашниjи злочин против човечности савременог доба, оставио jе вечни ожиљак у историjи jевреjског народа. Жртве концентрационих логора коjе су преживеле Други светски рат усмено су преносиле сведочења о траумама урезаним дубоко у памћење, али према новом научном истраживању – оне су урезане и у гене.

Реjчел Jехуда, jедна од водећих научница у области посттрауматског стреса, са своjим тимом из њуjоршке болнице Маунт Саjнаи спровела jе истраживање на тридесет двоjе Jевреjа коjи су у концентрационим логорима доживели различите трауме. Jедни су били мучени, други су били сведоци мучких убистава или су се крили од нациста током Другог светског рата.

Научници су анализирали њихове, и гене њихове деце, код коjих су установили да постоjи повећана могућност за обољење од стресних поремећаjа. Те генетске записе упоредили су са jевреjским породицама коjе су живеле ван Европе током рата – код њих ниjе било таквих резултата.

Научни тим посебно се интересовао за ген коjи jе у вези са регулациjом стресних хормона, пошто jе на њега траума наjвише утицала. Установљено jе да се промене у генима код деце могу довести у везу искључиво са траумом коjу су родитељи доживели у логорима.

Мишљења научника у вези са овим закључцима су подељена, jер научна конвенциjа гласи да су гени садржани у ДНК jедини начин да се пренесу биолошке информациjе међу генерациjама. Међутим, наши гени константно се модификуjу утицаjем околине у коjоj живимо кроз хемиjске ознаке коjе се вежу за наш ДНК.

Студиjа обjашњава трансмисиjу трауме пре зачећа – промене у епигенетским ознакама родитеља, што се касниjе преноси на децу путем такозваног епигенетског наслеђа. Хемиjске промене на ДНК и хистонима (базним протеинима) делуjу као прекидачи коjи укључуjу и искључуjу гене.

Епигенетика jе научна дисциплина коjа покушава да докаже да нисмо потпуно генетски предоређени, jер оно што jедемо или начин на коjи живимо може утицати на активност наших гена, па тако и на здравље, психу и способности наших потомака.

Развоj епигенетике jе у ускоj вези са теориjом француског научника Жан-Батиста Ламарка коjи jе jош 1809. године тврдио да особине стечене током живота могу да се пренесу на следећу генерациjу.

Др Jехуда обjаснила jе да ако се модификовани ген пренесе приликом оплодње, без обзира на то да ли се активира или не, може постоjати значаjан утицаj на количину стресних хормона, што касниjе утиче на начин на коjи се деца носе са стресом.

Међутим, научници jош нису открили начин на коjи се ове епигенетске ознаке преносе на следећу генерациjу. Генетске информациjе у сперми и jаjним ћелиjама не би требало да се мењаjу под утицаjем спољашњег окружења – свака епигенетска ознака на ДНК требало би да буде обрисана убрзо након што дође до зачећа.

Упркос томе, истраживачки тим са Кембриџ универзитета установио jе да поjедине епигенетске ознаке избегну процес чишћења приликом оплодње.

Откриће до коjег се дошло Jехудином студиjом може да буде почетак значаjног напретка у том подручjу – чињеница да се гени формираjу и на основу околине у коjоj живимо, а не само на основу биолошког наслеђа, променила jе уверење научника да стечене особине нису наследне, што се дуго сматрало немогућим.

Студиjом Jехудиног тима утврђено jе и да спољашњи утицаjи као што су пушење, диjете и стрес могу да утичу на здравље чак и до две наредне генерациjе потомака.

ОТКРИЋА

Свакога дана се у свету објави више хиљада нових открића. Која од њих су заиста битна? Која мењају научну парадигму? И како разумети шта се заправо дешава на научним фронтовима?

Истражите текстове из рубрике ОТКРИЋА.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs