Metahronika

Godina veronauke

Koliko jedini školski predmet neutemeljen na nauci u novoj godini može da nam pomogne da postanemo bolje, pametnije i sposobnije društvo?

Tekst: Slobodan Bubnjević

Zabeleženo je da su hrišćanski episkopi u ranoj fazi širenja nove rimske državne religije oštro propovedali protiv drevne, paganske i po gradovima Imperijuma odomaćene tradicije slavljenja Nove godine. Sveti Avgustin, episkop iz Hipona u Severnoj Africi, najveći mislilac epohe, autor Božje države i verovatno najuticajniji filozof hrišćanstva, u četvrtom veku nove ere, o jednoj januarskoj Kalendi, odnosno Novoj godini, drži strasnu propoved protiv ovog praznika pred vernicima u Kartagini.

Beseda traje puna dva i po sata, a Avgustin zadivljujućom govorničkom veštinom odvraća pastvu od praznika koji se priprema širom uzavrelog Carstva. Njegov impresivni govor je sačuvan i nedavno je ponovo otkriven, ali kako piše Piter Braun u knjizi Uspon hrišćanstva na Zapadu, Avgustinovi parohijani su sa pažnjom i poštovanjem saslušali svog mudrog episkopa, a onda, nakon ove istorijske besede, kolektivno otišli na gradsku novogodišnju proslavu.

Imajući u vidu da je Crkva, kao i svaka zemaljska institucija, tokom širenja svetom bila prinuđena da svoje delanje usaglasi sa Neizbežnim, crkve svih konfesija se već vekovima ne bore protiv danas najpopularnijeg rimskog paganskog praznika, već zapravo i same slave i blagosiljaju Novu godinu.

Slično čini i Srpska pravoslavna crkva, inače najveća i najmasovnija religiozna organizacija u Republici Srbiji. Lokalna specifičnost se ogleda samo u tome da ovdašnja Crkva tvrdoglavo i sistematski koristi netačan godišnji kalendar, pa Novu godinu dočekuje sa dve nedelje zakašnjenja, a ponekad insistira i na nečemu sasvim uvrnutom – da se moderni vilenjak Deda Mraz naziva bogougodnim imenom Božić Bata.

Nezahvalno je porediti autora Ispovesti i najboljeg Platonovog učenika među hrišćanima sa tanušno obrazovanim i čak moralno problematičnim pojedincima koji se danas izdaju za Božje izaslanike na zemlji. No, za razliku od Avgustina, celokupno moderno sveštenstvo, od lokalnih paroha do patrijarha, bez ustezanja će držati novogodišnju službu i blagosiljati početak nove godine.

Ova se ceremonija u biti ne razlikuje od one sasvim paganske, kakvu je još u doba dok su budući roditelji Jovana Krstitelja, Zaharije i Elizabeta, u tamo nekoj udaljenoj Judeji tugovali što nemaju poroda, izvodio upravo mladi Julije Cezar kao prvosveštenik rimske zvanične religije (to mu je bila prva javna funkcija), u jednako impresivnom kostimu kakve danas nose sveštenici gotovo svih religija.

Dva milenijuma kasnije, nelogična veza moderne države i Crkve u pogledu praznika je obostrana – sekularne države danas, Srbija na primer, praznuju verske praznike kao neradne dane. Razlozi su, kao u slučaju mirenja Crkve sa proslavom Nove godine, takođe praktične prirode – da su ovi praznici radni dani, što bi jedino bilo sasvim po Ustavu, niko ne bi dolazio na posao.

Pitanje je, međutim, o praktičnoj prirodi jedne druge, važnije veze države i religije od svetkovanja praznika. Koliko je, na primer, veronauka neizbežna?

GREŠNI UDŽBENIK

Imao sam prilike da vidim jedan udžbenik iz Veronauke za niže razrede osnovne škole. Mala je verovatnoća da ćete nabasati na isti, budući da svaki vladika u SPC propisuje drugačiji udžbenik i daje blagoslov drugom autoru i drugačijem programu, po nahođenju. Već to otkriva čudnovatu okolnost – udžbenici, a i program jednog školskog predmeta nisu jednaki u celoj državi i potpuno su vezani za organizacionu jedinicu unutar ove nevladine organizacije, odnosno eparhiju, kao što je, uostalom, uređen i sav drugi duhovni i ekonomski život Crkve.

Ako su, a nadajmo se da nisu, ostali udžbenici, na drugim teritorijama, iz ovog predmeta bar delimično nalik na onaj koji sam imao prilike da listam, pa da ostavim, pa da ga u neverici pročitam još jednom, u njima nema ničeg o Novoj godini ili Juliju Cezaru. Ali ni o Jovanu Krstitelju. O Svetom Avgustinu, naravno, nema ni pomena.

Knjiga se sastoji iz krajnje proizvoljnih promišljanja o slavama u Srbiji, o zajedništvu i poštovanju prema sveštenstvu, nekanonskih i za tu priliku izmišljenih molitvi za pre i posle učenja, zatim potpuno netačno ispripovedane biblijske priče o Kainu i Avelju, odlomaka priče o potopu i Noju sa navedenom pogrešnom poentom, iskrivljene predstave o Svetom Savi kao nekakvom duhu i pored onolike prelepe srpske književne baštine, jednom bizarnom zbirkom (dečjih) pesama sa religioznom tematikom nepoznatih, nenavedenih, ali očigledno potpuno savremenih autora niske pismenosti i umetničkog izraza.

Knjiga je ilustrovana ukradenim, nepotpisanim ilustracijama, i to sasvim bestidno ukradenim – od kultnog Gistava Dorea, preko scena iz stripova i čuvene mape putovanja Svetog Save Peđe Ristića, do ilustracija iz udžbenika za druge predmete domaćih izdavača, kombinovanih sa fotografijama načinjenih mobilnim telefonom sa neke slave. Tekst je nelektorisan i do te mere nepismen da je neprijatno navoditi primere koji se kreću od „SrBskih“ do „Jevrejskih“. Jedini smislen i pismeno sročen sadržaj je pismo preporuke/blagoslova nadležnog vladike koje je odštampano na unutrašnjoj korici udžbenika.

Autor knjige je po svemu sudeći veroučitelj.  

FEUDALNI PREDMET

Crkva je feudalno ustrojena organizacija. Sav duhovni život, pa samim tim i veronauka, odvijaju se u eparhijama. Njen upravitelj je apsolutni gospodar, sudija i izvršna vlast za sve što se unutar nje događa. Crkva nije imala razloga da takvu društvenu organizaciju napusti ni u savremenosti. Razlog je jednostavan – u modernim zemljama, Crkva je odvojena od države, ali isto tako i država od Crkve. I to je neosporno.

Međutim, možemo da se pitamo koliko je opravdano da u našem prosvetnom sistemu postoji jedan živi trag feudalnog ustrojstva.

Nedavno je ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Srđan Verbić, u govoru pred Nacionalnim savetom za prosvetu otvorio upravo ovo pitanje, razmatrajući koliko znamo o efektima Veronauke 15 godina nakon njenog uvođenja. Nedeljama nakon toga, u javnosti se još diskutuje da li su nam potrebni Veronauka i Građansko vaspitanje.

Na ministrove sugestije reagovao je Sinod Srspke pravoslavne crkve jednim dugim, oštrim saopštenjem u kome se uglavnom diskutuje o ličnosti i postupcima ministra, dok se postojanje Veronauke pravda kao kulturna i demokratska tekovina u modernoj Srbiji, za šta se navodi ključni argument – 95 odsto građana se izjašnjava kao pravoslavni hrišćanin. Crkvene vlasti smatraju da ovaj podatak Zavoda za statistiku, prikupljen u popisima stanovništva, predstavlja „demokratsku odluku“ i u pogledu Veronauke.

Izlišno je učiti jednu feudalnu organizaciju demokratiji i osnovnim načelima građanskog odlučivanja – na primer, da popis stanovništva nema jednaku težinu kao pitanje „Da li želite Veronauku u školama?“ na referendumu. No, iz dugog teksta kojim se SPC oglasila nazire se nešto što bi moglo više da zabrine od programa spornog predmeta i pomenutog rđavog udžbenika (nadajmo se da su bolji u drugim eparhijama).

BOŽJA STATISTIKA

Sad kad je dovedena u pitanje, Sinod kao glavni organ vlasti u SPC zapravo nema nijedan argument za dalje postojanje Veronauke osim – mnoštva građana koji „konzumiraju“ religioznost. Moglo bi se reći da svi, dakle 100 odsto građana Republike konzumira prehrambene proizvode, ali u osnovnim i srednjim školama ne postoji predmet Hrana.

Takođe, vrlo velika većina građana Republike se razmožava, pa i deo onih koji su se zarekli na celibat, ali u našim školama ne postoji predmet Seksualno vaspitanje (mada bi njegovo uvođenje rešilo neke problem za koje se i Crkva zalaže, kao što je preveliki broj abortusa među adolescentima).

Pogledajmo, ipak, nešto manje sablažnjivo – na primer, plazma keks. Koliko građana Republike Srbije redovno kupuje i jede plazma keks, koliko njih ga konzumira povremeno, a koliko ga je jelo bar jednom? Odgovor na poslednje pitanje je verovatno u apsolutnoj vrednosti viši od broja pravoslavnih hrišćana u Srbiji (postoji i posna linija ovog proizvoda). No, potpuno bi bio besmislen zahtev proizvođača, nevladine organizacije ili privrednog društva da iz tog razloga uvodimo predmet Plazmonauka uz altternativnu opciju Jafa vaspitanje.

Koliko građana gleda rijaliti programe? Koliko glasa za određenu stranku? Da li zbog masovnosti tih društvenih pojava treba da uvodimo predmet ili bar nastavnu lekciju Farma ili Veliki brat? Ili pak da pružimo mogućnost da roditelji biraju da li će njihova deca slušati predmet o političkoj stranci A ili stranci B?

Školski predmeti, od Hakslija naovamo, uspostavljeni su na jednostavnoj ideji da se deca odgajaju tako što ih škole upoznaju sa dostupnim naučnim znanjima. I to se čini ne zato što nauku upražnjava mnogo ljudi ili se time za nju priprema podmladak, već je to najbolji način da se nova pokolenja uvedu u osvojeno civilizacijsko znanje, da se spreme za život, ovladaju načinima zaključivanja i razmišljanja i budu osposobljena da privređuju.

ZLO I DOBRO

Ako se ponovo prisetimo velikog Avgustina, pa njegovo ontološko učenje o zlu sasvim pojednostavimo i svedemo na sofizam koji bi bio upotrebljiv i na Tviteru, Bog je dobar, a zlo je samo njegovo odsustvo, pa ako zarad poređenja upotrebimo i malo fizike (koju Crkva danas priznaje jednako kao i Novu godinu) i kažemo da je Bog kao materija, a zlo kao vakuum, možemo se upitati – kakvo je uopšte dobro od Veronauke za građane Republike, bilo da su verujući, bilo da nisu?

Nikakvo.

Veronauka koja se predaje u školama u državi slobodnih građana kao što je Srbija predstavlja vakuum u pravnom, pedagoškom, naučnom, teološkom, pa i u ekonomskom smislu.

Budući da je oslobođena plaćanja poreza, Crkva ni na koji način ne participira u punjenju državnog budžeta, ali se iz istog izvdajaju nemala sredstva zbog postojanja veronauke. Ona odlaze na plate veroučitelja koje po svom ukusu bira feudalni vladar lokalne eparhije i koji ne moraju da poštuju gotovo ništa od pravila kakva propisuju prosvetne vlasti. Prostim prebrojavanjem predmeta i potrebnog osoblja, moglo bi se proceniti da bi samo zbog ukidanja Veronauke i preraspodele ovih sredstava plate nastavnika i učitelja mogle da porastu barem za pet odsto. Stvar se podiže za još pet odsto paralelnim sa ukidanjem Građanskog vaspitanja.

U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, dva će slučajna sagovornika, ako se u razgovoru zadrže duže od sat vremena, pre ili kasnije porazgovarati i o Bogu, ali je zbog odeljenosti Crkve i države potpuno nezamislivo da se u javnim školama predaje veronauka. Jednako je nezamislivo da đaci uče veronauku u, na primer, Francuskoj, čije su pravne tekovine ugrađene i u naš društveni i državni poredak. U Velikoj Britaniji, u državnim školama, religija se izučava samo kao kulturni i društveni fenomen.

I upravo u ovim razvijenim zemljama crkve su daleko punije pastvom nego u Srbiji. Crkve su bogatije, između ostalog, jer same organizuju nastavu. Tradicije se daleko bolje i pažljivije čuvaju. U kulturu se ulaže nesrazmerno više, gradi se više sakralnih objekata, a verske slobode su neuporedivo razvijenije. Imajući u vidu mračne i bizarne afere koje potresaju SPC moguće i da stvari sa moralom iza crkvenih zidina stoje bolje.  

Sa druge strane, naučno-tehnološki nivo ovih zemalja, preduzetnički duh i inovativnost koji se vezuju za prosečnog građanina dramatično su viši nego u Srbiji i garantuju daleko veći bruto društveni proizvod i kvalitetniji život ljudi.

Kalenda je u rimskoj tradiciji bio naziv za dan u mesecu kad su poverioci naplaćivali dugove, a država prikupljala porez. Po ovoj dobroj tradiciji, Nova je godina i u Srbiji kraj ekonomske godine, zbog čega se nekoliko dana pred doček platni promet dovede do usijanja u svim bankama. Crkva, međutim, bezbrižno čeka prelaz u narednu kalendarsku godinu i ne samo zato što bi fiskalna godina mogla da joj traje još 14 dana. U savremenoj Srbiji, Crkva je oslobođena svih poreza. U jedinoj istinskoj Božjoj državi koja je ikada bar delimično izgrađena na zemlji, Vizantniji, nije bila.

Srećni novogodišnji praznici! I oni drugi, naravno.

Stavovi izneti u tekstu su isključivo opservacije autora i ne predstavljaju obavezno institucionalni stav Centra za promociju nauke.

METAHRONIKE

Svakodnevne teme rastu iz korena čije je razumevanje ponekad skriveno pod istorijskim, društvenim, tehnološkim naslagama. Kroz Metahronike, Slobodan Bubnjević pokušava da otkrije šta se, nekad, negde, skrilo iza?

Istražite METAHRONIKE.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs