Свемирски брод Земља

Доле обjективност!

Међу броjним примерима неразумевања како наука функционише, много се прашине често подиже управо око питања обjективности

Текст: Милан М. Ћирковић

Обjективне тешкоће и субjективне слабости била jе jедна од омиљених мантри некадашњих комунистичких руководилаца кад год jе требало обjаснити било какав неуспех или проблем. Чак и рогобатна природа тоталитарног жаргона из тог доба jуре не успева да у потпуности поништи монтипаjтоновску провокациjу садржану у овоj синтагми – шта су субjективне слабости знамо (корумпирани директори, преко везе запослени лоповски рођаци, радници коjи краду тоалет-папир из фирме, итд.), али шта би могле бити „обjективне тешкоће“? Пошто мантру ионако не користимо кад цвета хиљаду цветова, сунце-сиjа-а-ветар-ћарлиjа, него баш онда кад се налазимо у тешкоћама, чему онда служи таj атрибут „обjективне“? Иако се у оригиналном диносаурском контексту сувишно размишљање никако ниjе охрабривало, напротив, ми данас можемо да се осетимо испровоцирани да ту ствар са обjективношћу испитамо у креативном и критичком окружењу какво jе научно.

Међу броjним примерима неразумевања како наука функционише, много се прашине често подиже управо око питања обjективности. Наука би, по наивном схватању, морала увек бити „обjективна“, а она то тобоже често ниjе. Требало би, наставља даље исти начин мишљења коjи jе свако од нас сигурно сусретао, да се увек саслуша и „друга страна“ да би се тако постигла „обjективност“. А ето, научници у своjоj ароганциjи често не желе да расправљаjу са креационистима, астролозима, исцелитељима или теоретичарима завере, нити да одговараjу на њихове тврдње. Врло често у презентациjама своjих резултата научници показуjу само делић налаза до коjих су дошли и то, замислите, баш онаj коjи потврђуjе њихове закључке. Аргументи „скептика“ у односу на етаблиране научне тврдње попут оне да HIV изазива сиду, да земаљска биосфера еволуира у складу са Дарвиновом теориjом или да jе антропогено глобално загревање реалност често, не наилазе на озбиљан приjем у научноj jавности. Све то показуjе да, насупрот прокламованим вредностима, савремена наука често „ниjе обjективна“.

Све су ово, наравно, глупости. Али да бисмо то jасно показали, потребно jе детаљниjе размотрити сам концепт обjективности и улогу коjу има у научном методу. Као и многе друге ствари коjе се „подразумеваjу“, ни ова ниjе тривиjална, нити може проћи без значаjниjег филозофског и методолошког увида у реалност научне праксе, насупрот популарним и медиjским приказима. Обjективност има у наjмању руку два значења, коjа се непрекидно мешаjу у поjедностављеним приказима и jефтиниjим верзиjама. Jедно значење обjективности jе филозофска идеjа обjективног као нечег што jе независно од посматрача, што ниjе субjективно. На пример, кад кажемо да се Земља окреће око Сунца, ми смо тиме изразили jедну обjективну тврдњу, коjа jе не само независна, већ и директно супротна посматрањима људи коjи – субjективно! – виде да Сунце излази на истоку, залази на западу, креће се преко небеског свода, итд. Са друге стране, посматрачи не примећуjу да се тле испод њихових ногу помера, нити запажаjу ефекте као што су центрифугална или Кориолисова сила, дакле имамо субjективни осећаj мировања Земље. Напредак науке у доба Коперника, Галилеjа и Кеплера (и Аристарха много раниjе) омогућио jе да боље разумемо обjективне односе међу телима Сунчевог система – што и jесте био битан елемент Коперниканске револуциjе!

У овом значењу, обjективност jе саставни део сваке научне активности, па чак и оних, попут психологиjе и медицине, коjе се баве обjашњавањем субjективних тврдњи као што су „испитаник види црвену боjу“ или „осећам бол у пределу главе“. Она jедноставно значи да свет коjим се наука бави постоjи независно од посматрача, да jе „тамо негде“ и да га сазнаjемо методама коjе су исте и за Jанка и за Марка, и за Chen и за Невену, и зими и лети, и кад смо гладни и кад смо сити, итд. Ово значење обjективности, коjе ћу за потребе овог текста назвати епистемичком обjективношћу, сасвим jе неспорно – осим за ретке екстремне постмодернисте коjи сумњаjу у постоjање физичке реалности, али то се ионако не може подвести под науку ни у наjрастегљивиjем смислу речи. Епистемичка обjективност представља суштински део не само научног метода, већ и било коjег рационалног погледа на свет. (Узгред, обjективност у овом значењу постоjи и у религиjском мишљењу, барем кад jе оно довољно озбиљно, као, на пример, код Вилиjема Леjна Креjга, Ханса Кинга или Jована Зизjуласа. Када ови озбиљни и образовани теолози указуjу на потребу да верници активно учествуjу у решавању еколошких проблема са коjима се суочава човечанство, они подразумеваjу да су ти еколошки проблеми обjективно постоjећи, те да не зависе ни од какве „перспективе“, идеолошког оквира, годишњег доба, ваздушног притиска или идентитета субjекта коjи о њима говори.)

Међутим, ово се меша са далеко мање прецизним, али чешћим и популарниjим значењем обjективности коjе се заснива на интуитивноj идеjи да „обjективан“ значи исто што и „непристрасан“, неутралан у односу на сва гледишта или независан од било ког вредносног суда, неселективан. Ово схватање обjективности назваћу, за потребе овог текста, новинарском обjективношћу, према у медиjима често злоупотребљаваноj идеjи да у сваком спору треба „чути и другу страну“. То новинарско схватање обjективности не може са научним методом имати икакве везе, нити jе икада имало. Од праскозорjа науке, од античке филозофиjе и ренесансних експеримената и посматрања, наука jе била изразито необjективна у овом смислу. Наравно да су искази „Земља мируjе у средишту свемира“ и „Земља се креће око Сунца, коjе jе само просечна звезда“ не само инкомпатибилни, већ се не могу на исти начин посматрати и третирати у научноj дискусиjи  – и таj закључак jе сасвим независан од тога прихватамо ли jедан или други! Без обзира на то jесте ли геоцентриста или хелиоцентриста, ви не можете централне исказе ових доктрина третирати на исти начин, не можете према њима бити „праведни“ или „непристрасни“ у свакодневном, колоквиjалном смислу те речи.

Ово jе донекле суптилна поента и зато ћу jе илустровати са jош детаља истог примера. Занемаримо за тренутак сву халабуку jавног мњења, религиjе, политике, итд. коjа jе играла значаjну историjску улогу у Коперниканскоj револуциjи и сконцентришимо се на научне аспекте проблема. Изразито озбиљних научника било jе и међу геоцентристима (Клавиjус, Тихо де Брахе), као и међу хелиоцентристима (Галилеj, Кеплер). Они се нису опредељивали за jедну или за другу страну без разлога или случаjно, већ на основу аргумената, посматрачких и теориjских, те научне интуициjе. Ми их и памтимо по томе како су се, у тим драматичним временима у историjи науке, определили. И са становишта jедне и са становишта друге парадигме, идеjа да би аргументе супротне стране могли третирати „обjективно“ лишена је смисла – па до опредељења jе и дошло зато што jе свако закључио да су аргументи jедне или друге стране поузданиjи, комплетниjи, валидниjи, jедном речjу: бољи. Кад jе то закључено, даљоj обjективности у новинарском смислу jедноставно нема места – посао научника се састоjи у разради парадигме коjу прихвата, макар прелиминарно, никако не у адвокатури лоших аргумената. (Све се ово, наравно, односи на неки одређени историjски тренутак; временом се ситуациjа може преокренути, и онда долази до конверзиjа из jедне парадигме у другу.) Клавиjусови разговори са Галилеjем и коментар на Галилеjева открића написан 1611. године то jасно показуjу: Клавиjус jе разматрао до тог тренутка познате аргументе у прилог хелиоцентризма и закључио да они нису довољни за тако велики преокрет у нашем сагледавању уређења свемира.

Дакле, научни метод у себи садржи епистемичку обjективност, али не и новинарску обjективност. Ова потоња jе обично сметња. Понекада – као у конфликту науке и псеудонауке – ова сметња jе jако озбиљна, jер она директно води ничим заслуженоj афирмациjи псеудонауке. Чиме би тачно заговорници астрологиjе, креационизма, Теслиног таjног оружjа или надрилекарства заслужили да се нађу у озбиљним медиjима – осим ако то ниjе пука чињеница да се они противе „хегемонистичкоj“ науци или научноj „догми“? Само jе потреба да се „чуjе и друга страна“ у стању да неозбиљне (мада, ваља признати, понекад и живописне) личности псеудонаучника изведе на jавну сцену и пружи им публицитет за коjим чезну. У срединама где jе традициjа просветитељства врло мршава и крхка, као што jе то случаj у Србиjи, то jе прави рецепт за образовну катастрофу, за коjом нужно следи друштвена катастрофа.

Шта би уопште у науци могла значити новинарска и популистичка мантра „да се чуjе и друга страна“? Да ли се то односи на историjске или на садашње контроверзе у науци? Ако jе у питању прво, дакле ако говоримо о случаjевима сучељених парадигми у историjи науке, онда jе сасвим jасно да не само да би саслушати другу страну било веома тешко (колико тачно заговорника геоцентризма или флогистона или непроменљивости положаjа континената или космолошке теориjе вечног стања познаjете?), већ jе незамисливо да би такав спектакл ишта допринео разумевању феномена. На краjу краjева, геоцентризам или флогистон или фиксизам у геологиjи или вечно стање у космологиjи су одбачени управо зато што у jедном тренутку њихови заговорници нису имали више ишта паметно да кажу, тj. нису имали никаквих даљих рационалних аргумената. Дакле, у погледу историjских контроверзи у науци, позив да се „чуjе и друга страна“ очито је бесмислен. Ако jе у питању приступ савременим контроверзама или дебатама у науци, онда jе он у наjбољем случаjу сувишан. Наиме, та друга страна се и чуjе управо тамо где jе за то место: у истраживачким гласилима, на научним и стручним скуповима, итд. То jе непосредна последица саме дефинициjе научне контроверзе: у њоj се размењуjу научни аргументи у научним гласилима, све док развоj како емпириjских тако и теориjских сазнања не претегне на jедну или другу страну и не формира се нови консензус. Он се опет усваjа привремено, да би се променио кроз следећу контроверзу коjа може прерасти и у научну револуциjу.  

У међувремену, ван турбулентног доба научних револуциjа, многе успешне теориjе су као она Борхесова плочица: имаjу само jедну страну. То што поjедини псеудонаучници оспораваjу модерну физику не значи да имаjу алтернативно обjашњење зашто честице имаjу масу, коjе jе „друга страна“ у односу на Хигсов механизам – немаjу. Кад се поjави боља теориjа коjа у себе буде укључивала Хигсов механизам као специjалан случаj, то ће бити теориjа произашла из jедне те исте научне методологиjе као и данашњи Стандардни модел.

(Узгред, запазите да jе популистичко-новинарско начело обjективности спорно и на етичком плану: кад се у неком тексту или медиjском прилогу говори о борби против криминала или се у студио позове инспектор X.Y. коjи jе решио више тешких разбоjништава, у наjмању руку би било бизарно да се инсистира на обjективности тако што би се медиjски простор посветио и борби за криминал, а у студиjу седели и истакнути градски провалници и убице. Е, али из неког разлога наука у медиjима и друштвеном дискурсу уопште има лошиjи третман од полициjе и судства, тако да се сматра сасвим нормалним да се упоредо са науком пише и о псеудонауци, те да се у емисиjе заjедно са истакнутим научницима позиваjу и истакнути псеудонаучници. Ово jе краjње цинично из jош jедног разлога, коjем би ваљало посветити засебни текст, а то jе да су заправо научне тврдње, мада променљиве, током људске историjе флуктуирале мање од етичких, правних и полициjских норми. Jесте да се пре Коперника и Галилеjа веровало да Земља мируjе у средишту свемира – али се и много после тога, чак и у наjнапредниjим земљама света, масовно веровало да су болести узроковане  црном магиjом, а правно процесуирање вештица, вукодлака и вампира било jе све до 19. века санкционисано позитивним државним актима. Данас нико озбиљан не оспорава да ће и наjновиjа научна сазнања бити замењена бољим сазнањима будућих генерациjа; броjни људи, међутим, и даље наивно веруjу да се на данашњу наjхуманиjу правну и полициjску праксу неће jедног будућег дана гледати баш као што ми данас гледамо на спаљивање вештица.)

Наjкомичниjи jе захтев коjи се често испоставља да се jавности представе сви налази о феномену X. Тако често од уфолога чуjемо запењено вриштање како су све званичне студиjе феномена „летећих тањира“ (као што jе био, нпр., Project Blue Book) разматрале „само део васколиког скупа виђења и блиских контаката са неидентификованим летећим обjектима. Од противника глобалног загревања често чуjемо да jе научна климатолошка jавност, попут Међудржавног панела за климатске промене, селективна и необjективна, jер ниjе узела у обзир евиденциjу да се, ето, баш глечер X у земљи Y ниjе смањио у протекле три године, напротив. Креационисти у своjим крсташким кампањама против теориjе еволуциjе повремено „лукаво“ истичу како дарвинизам не обjашњава баш све поjаве у живом свету. Све су ово глупости, понекад очигледниjе, а понекад мање очигледно идеолошки мотивисане; идеjа да било шта мора да обjасни тоталитет неке широке класе феномена jе блиска затвореном, тоталитарном уму, али са реалном научном праксом нема баш много везе. Свет jе сасвим довољно компликован, а култура критичког мишљења у науци довољно распрострањена да jе сваком добронамерном jасно да и наjбоља обjашњења коjа данас имамо сасвим сигурно нису наjбоља могућа обjашњења sub specie aeternitatis – у супротном би се наука у тоj тачки и на том месту и завршила и за научнике у одговараjућоj области више не би било никаквог посла. Важно jе да jе теориjа као обjашњење неке класе феномена успешна , тj. да обjашњава довољно велики подскуп довољно репрезентативних феномена. Као ни у остатку живота (ко jе тачно наjуспешниjи: А, коjи jе зарадио милиjарду евра, или Б, коjи jе освоjио олимпиjску медаљу, или Ц, коjи има срећан брак и много здраве, веселе деце, или Д, коjи jе насликао епохалну слику, итд.?), тако ни у науци не постоjи апсолутни критериjум успеха: свака теориjа успешниjа jе од ривала коjе jе заменила, а биће замењена неком jош успешниjом у будућности. Очекивати да ће се у коначноj и до сада релативно краткоj историjи науке доћи до теориjе коjа ће узимати у обзир и обjашњавати баш све феномене у некој области равно jе очекивању да ће се поjавити човек коjи ће у некоj области живота бити апсолутно и неспорно успешниjи од свих прошлих и свих будућих људи. Ниjе потпуно немогуће, али jе извесно веома, веома невероватно. Стога jе, у недостатку такве алхемичарске ars magnae, селективност у избору евиденциjе не само неминовна и очекивана, већ и пожељна поjава; као што ништа ниjе успешниjе од успеха, тако и оно што води бржем напретку, било кроз иновациjу или фалсификациjу, мора бити пожељно.

Нажалост, ово се понекад заборавља и у самоj науци, посебно када предрасуда и догма ндјачаjу логику и научни метод, а понаjвише када се то деси у одбрани конзервативних уверења. Готово перфектан пример у овом смислу jе jедан од аргумената коjи се поjавио у расправи око наводних биолошких структура пронађених у чувеном метеориту ALH84001, коjи jе на Земљу стигао са Марса, да би 1984. године био пронађен на Антарктику. Подсетимо се: 1996. године jе у Science-у обjављена детаљна студиjа Деjвида Мекеjа са сарадницима у коjоj се сугерише да су структуре пронађене у унутрашњости овог метеорита биолошког порекла, односно да сведоче о постоjању древних облика живота на Марсу. Мада jе ова студиjа до данас остала веома контроверзна и већина астробиолога jоj не поклања превише поверења, барем док не добиjемо нове узорке Марсовог тла, расправа коjа се том приликом повела – и добрим делом се води и до данас – веома jе поучна са епистемолошког и методолошког становишта.

Jедан од истакнутих скептика, проф. Ралф Харви, истакао се током расправе „аргументом“ да су заговорници хипотезе о фосилима некадашњих микроорганизама са Марса некоректно поступили што су у раду обjавили само фотографиjе са наводним биолошким структурама, занемаруjући много већи броj фотографиjа на коjима се такве структуре не виде. Наравно, ако сте стигли до ове тачке у читању, вама jе као читаоцима сасвим jасно да jе врста обjективности коjу jе призивао проф. Харви пођеднако утемељена као и идеjа да би напоредо са борцима против криминала требало чути и борце за криминал. Замислите да се Галилеj руководио истом логиком приликом коришћења свог телескопа: поред посматрања коjа показуjу постоjање Jупитерових сателита, он jе у свом Звезданом гласнику (Sidereus Nuncius, 1610) занемарио стотине посматрања у коjима се Jупитерови сателити нису видели. Какве ли необjективности! Ditto за сва друга открића у науци: селекциjа резултата jе нужан и неизоставни део научног метода. Ни до чега корисног се не може доћи ако смо затрпани гомилама ирелевантности коjе производи баш свако истраживање; уколико се испостави да нешто од тога заправо jесте релевантно, увек му се можемо вратити. Али не треба имати икакав проблем са селекциjом резултата коjа може бити руковођена теориjским разлозима, увидом у природу поjаве и метода, па чак и чистом интуициjом, естетиком или инспирациjом.

Краj овог текста jе прави тренутак да пажљивом читаоцу откриjем кључну jавну таjну коjе jе вероватно одавно свестан, а коjу ће савремени популистички медиjи све учинити да избегну, прећуте или преведу на jезик неразумљивих еуфемизама. А таjна jе jако jедноставна: научни метод jе суштински недемократски и недипломатски приступ решавању проблема, коjи не води нимало рачуна о нашим нежним осећањима. Аргумент jе или валидан или ниjе валидан – да ли се било коме то допада или не за науку jе сасвим неважно. Валидан аргумент се мора прихватити, без обзира на то колико ми се не свиђа, потпуно независно од моjе или било чиjе воље или осећања. И то се односи како на поjединачна осећања научника или било ког грађанина тако и на перципирана осећања и сентименте било коjе друштвене групе, укључуjући и оне коjе се у датом тренутку сматраjу стварно или наводно заштићеним. То што jе такав став постао политички некоректан у данашње популистичко доба, те што се новинарство данас добрим делом заснива на догми да се не смеjу написати оне истине коjе се не допадаjу било већини, било довољно добро артикулисаноj мањини (не искључиво, али великим делом због тога што данас свако може да унаjми адвоката-лешинара и тужи за „наношење душевног бола“), са науком нема баш никакве везе. Отуда грозничаво инсистирање на „обjективности“ чак и тамо где овоj суштински дипломатскоj вештини ниjе место, дакле у научном новинарству. Што би Хераклит из Ефеса рекао пре више од две и по хиљаде година, пут навише и наниже – jедан jе те исти.

 

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs