Феномени

Дисање у служби осећања

Да ли дисање може да послужи као ”мини-терапија” у стресним ситуацијама?

Фото: pixabay.com

 

Текст: Данка Спасовски

Повезаност емоција и телесног је дуго позната – научници који су се први систематично бавили осећањима, дискутовали су о физиолошкој основи истовремено кад и о њиховом доживљају. Људи су одувек тражили корелате емоција у организму, препознавали их код себе или код других – још од антике прича се о темпераментима, и њиховим, недовољно утемељним, органским основама.

Данашње време се карактерише великом употребом медикамената, од којих неки смирују тело онда када га узнемире узбуркана осећања: ту је главни механизам аутономног нервног система, који инервише унутрашње органе, а његов рад директно потиче од емоција, и обрнуто – утиче на њих. Ова веза је општеприхваћена у здраворазумског знању, па је уобичајено да људи практикују самопомоћ у случају преплављености емоцијама – ако је неко узнемирен, сугеришу му да удахне дубоко, или да уз то и изброји до десет уколико га преплављује бес (како би одложио реакцију до момента снижене тензије).

Дисање, као једно од метаболичких механизама организма, односно спољашње дисање – оно које можемо опазити, одавно је препознато као део психосоматике. Повезивано је са психичким стањем било у оквиру неке хроничне болести, као што је астма, или као један од симптома неких неуротских реакција, као што је доживљај гушења током напада панике. Технике које се примењују у ублажавању стања анксиозности, али и у терапији неких сложених поремећаја, као што су фобије, темеље се на удисању или успостављању правилнијег дисања.

На пример, психичка узнемиреност може да изазове интензивно и убрзано удисање и издисање ваздуха, због чега се смањује количина угљен-диоксида у организму, што доводи до сужавања крвних судова у мозгу. Најједноставнији и сасвим доступан поступак умањивања штетних последицца хипервентилације је издисање и удисање у кесу, јер се тако издахнути угљен-диоксид враћа у тело, и смањује немир и тескобу.

С друге стране, психотерапијске методе у лечењу ирационалних страхова користе поступно везивање пријатног осећања смирености постигнутог опуштањем организма путем контролисаног дисања, за замишљени предмет страха. Опуштеност се може постићи методом прогресивне релаксације, у којој важну улогу игра пажљиво усмеравано дисање – из стомака: удисање пар секунди на нос, и двоструко дуже издисање на уста.

Дисање и стрес

Једно скорије истраживање показало је да је повезаност дисајног ритма и понашања још сложенија – функције мозга су директно у вези са удисањем и издисањем. У овој студији, ауторке Кристине Зелано, испитаницима је праћена мождана активност и ритам дисања током решавања задатака: истраживачи су захтевали од 60 испитаника да доносе брзе одлуке о томе какве емоционалне изразе опажају, док је истовремено праћен њихов ритам дисања. Њима су приказиване слика лица која су изражавала емоцију изненађења или емоцију страха – задатак је био да се у што краћем року одговори на питање коју емоцију сваки лик изражава.

Утврђено је да постоје велике разлике у активности амигдале (део мозга задужен за емоције, нарочито за страх) и хипокампуса (има улогу у процесу памћења и регулацији понашања и осећања) између удисаја и издисаја. “Открили смо да се приликом удисања покрећу неурони читавог лимбичког система”, тврди Зелано. 

Првобитно је ова појава запажена током праћења седам пацијената који су се лечили од епилепсије, где су имплантиране електроде у мозгу служиле да се открије порекло напада: очитани електрични сигнали показали су да је активност мозга варирала у складу с дисањем – појављивала се у зонама за обраду емоција, сећања и мириса. Ово откриће је навело научнике да провере да ли дисање утиче на когнитивне функције смештене у тим зонама – обраду емоције страха и памћење.

Учесници истраживања су лакше препознавали лик уплашене особе уколико им је њена слика излагана док су удисали, него ако су издисали. Овај ефекат је био потпуно поништен уколико је испитаник дисао на уста – тако да је ефекат специфичан за емоцију страха у вези с назалним дисањем (кроз нос).

У другом делу истог експеримента, испитаницима су приказиване слике на екрану које је требало што боље да упамте. Касније им је затражено да се присете приказаних објеката: присећање је било боље уколико су слике приказиване током удисања ваздуха. Зелано закључује да ова открића могу указивати да је брже дисање у функцији бољег сналажења у опасним ситуацијама: “Ако се нађете у стању панике, убрзава вам се дисајни ритам – резултат је много више удисаја него у мирном стању. На тај начин наш урођени одговор на страх у виду убрзаног дисања може позитивно да утиче на функције мозга, тако што он брже реагује на опасне дражи у околини”.

Зелано наводи и повољне импликације на технике релаксације, када се практикује фокусирано дисање – тако удисање постаје механизам хармонизације лимбичког система, који је центар наших емоција. Тако се свесно и вољно може усмеравати најфункционалнији начин дисања у специфичним околностима, који се може и увежбати и као такав постати интернализовани образац реакције у својству контроле позитивних и негативних осећања – нека врста “мини-терапије” у стресним ситуацијама.

ФЕНОМЕНИ

Зашто је небо плаво? Због чега лишће постаје жуто у јесен? Где настаје снег, а где Сунчеве олује додирују Земљу? Наука са лакоћом објашњава свакодневицу – потребно је само да се запитате.

Истражите текстове из рубрике ФЕНОМЕНИ.

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs