bestijarijum

Carstvo veverica

Veverice se mogu naći gotovo u svim delovima sveta gde ima ljudi, a ima ih oko 300 vrsta uključujući i mrmote i leteće veverice

Foto: Wikipedia

 

Tekst: Andrej Samardžija Šušić

Izuzev nekoliko vrsta ptica, veverice su jedine nepripitomljene životinje koje dele životni prostor sa ljudima od davnina, a da ih pritom ljudi uglavnom ne tretiraju kao štetočine. Štaviše, veverice se danas mogu naći na svim kontinentima na kojima žive ljudi, a ima ih skoro 300 vrsta. Na našim prostorima, kao i u ostatku Evrope i delu Azije, crvena veverica je oduvek predstavljala dominantnu vrstu. O njenoj popularnosti i rasprostranjenosti govori podatak da je u drevnoj Skandinaviji crvena veverica po imenu Ratatosk (u slobodnom prevodu ”Burgijozub”) bila jedan od likova nordijske mitologije.

Crvene veverice (Sciurus vulgaris) imaju moćne kandžice kojima mogu da se uzveru uz svako drvo i da kao vrhunske akrobate održe ravnotežu čak i kada hodaju po tankim grančicama ili skaču sa drveta na drvo. Rep im tada pomaže da usmere skok a neverovatno snažni nožni mišići im omogućavaju da preskoče razdaljine od više metara. Hrane se semenkama šišarki, gljivicama koje rastu na drveću, lešnicima, kestenjem, bobicama ali i stabiljkama. Dešava se da pojedu i ptičja jaja ili čak i male ptiće, ali to nije uobičajeno. Na stalnu potragu za hranom ih tera to što im prednji zubi neprestano rastu i kada ne bi stalno nešto glodali, narasli bi i do dva metra tokom života. 

Više istraživanja je pokazalo da su veverice u načelu izuzetno inteligentna stvorenja koja mogu da reše čak i komplikovane zadatke poput prolaska kroz lavirint. U isto vreme su i veoma izuzetno uporne i radoznale. Kada jednom shvate da ih krzno mačke ili strašilo u obliku vrane neće povrediti, više se ne plaše takvih trikova a kada se jednom nastane u nekoj zgradi, obično su zamke jedini način da se izbace. 

Najveći neprijatelji veverica, sove, jastrebi i šumski predatori poput lasica, divljih mačaka i lisica, teraju ih da prilagode cikluse spavanja periodima dana kada su ovi predatori najmanje aktivni. Problem im predstavljaju i ljudišto zbog seče drveća, što zbog lova, ali i zbog pasa koji ih često prate. Kada se tome dodaju i hladne zime i nedostatak hrane, većina crvenih veverica ne preživi ni prvu godinu života, a njihov prosečan životni vek u divljini je tri godine dok u zatočeništvu mogu da žive i oko deset godina.

Foto: Wikimedia

Borba za voće sa makaki majmunima

U nekim državama, poput Velike Britanije i skandinavskih zemalja, crvene veverice su dobile ozbiljnog konkurenta – američku sivu vevericu, koja je krupnija, lakše jede žireve, a prenosnik je i virusa takozvanih veveričjih boginja na koji je imuna a koji ubija crvene veverice. To je dovelo da drastičnog pada populacije crvene veverice u ovim zemljama i opravdanih strahova da bi mogle da ostanu bez ovog evropskog simbola kroz nekoliko decenija.

Sive veverice se dele na istočnu (Sciurus carolinensis) i zapadnu (Sciurus griseus) od kojih prva naseljava istočnu obalu SAD i Kanadu, a druga zapadnu obalu SAD i Meksiko. Istočne sive veverice su generalno prilagodljivije što je dovelo do njihovog širenja po američkom kontinentu, ali i Evropi, a jedno vreme čak i Australiji. Najstariji pronađeni fosili sivih veverica potiču iz perioda holocena u kom su nastali i prvi moderni ljudi. 

Za razliku od evropskih i američkih veverica, manje je poznato da čak 15 vrsta ove životinje živi u džunglama jugoistočne Azije, a jedna od najvećih je prevostova veverica (Callosciurus prevostii). Poput većine svojih azijskih rođaka hrani se voćem a naročito durijanom koja nije svima prijatna i kod nekih životinja izaziva mučninu. Sa druge strane, njen bliski rođak, indijska velika veverica (Ratufa indica), mora za svoje omiljeno voće poznato kao džekfrut da se bori sa lokalnim makaki majmunima. Ove veverice ne samo da predstavljaju jednu od najvećih veveričjih vrsta na svetu, već najčešće dostižu i veličinu manjih makaki majmuna.

U Africi takođe postoje brojne vrste veverica, a najveća je svakako velika šumska veverica (Protoxerus stangeri) koja živi u šumama Konga i u okolnim državama. Tamne je boje, hrani se plodovima lokalnog voća, uljanom palmom i u manjoj meri insektima. Vrlo retko silazi sa drveća, a glavni neprijatelj su joj orlovi. Sa druge strane, u Australiji veverica nije bilo dok ljudi nisu doveli dve vrste sa sobom. Američka istočna siva veverica stigla je u Melburn 1880. ali kao nova vrsta nije mogla dugo da opstane za razliku od indijske palmove veverice (Funambulus palmarum), koja je stigla u Pert 1898. i bila bolje prilagođena klimi. Ova prugasta veverica u Indiji se smatra svetom životinjom.

Većina prugastih veverica, kao i mrmoti i prerijski kučići, spada u veverice koje žive na zemlji. Među zemljanim vevericama u Evropi je najveći alpski mrmot  (Marmota marmota), koji je često na meti lovaca zbog krzna i masti dok je u Americi najpoznatiji član porodice zemaljskh veverica prerijsko kuče. Ove životinje su veoma društvene i često i po dvadesetak porodica živi zajedno u rupama koje čine male podzemne gradove. Zavijanjem i lajanjem pozivaju jedni druge na parenje ali upozoravaju i na neprijatelje kao što su lasice, jazavci, kojoti, orlovi i farmeri koji ih vide kao štetočine.

Foto: Wikimedia

Veveričji let

Međutim, od svih vrsta veverica verovatno je mnogima najfascinantnija leteća veverica (Pteromyini / Petauristini). U ovoj grupi postoji čak 50 vrsta koje su raspoređene gotovo po čitavom svetu. Tako se severna leteća veverica (Glaucomys sabrinus) može naći u Severnoj Americi, japanska patuljasta veverica (Pteromys momonga) u Aziji, bela sibirska leteća veverica (Pteromys volans) u Rusiji, dok pelova leteća veverica (Anomalurus pelii) živi u prašumama Gane. 

Ovaj specifični tip veverica, za koje se pretpostavlja da su nastale pre oko 20 miliona godina, uprkos svom imenu zapravo ne leti. One imaju kožnu membranu nalik na mali padobran koja se proteže od zadnjih do prednjih šapa. Leteća veverica ovu membranu po potrebi može da razvuče i da tako nakon skoka lebdi sa jednog drveta na drugo. 

Leteće veverice imaju deblje ali kraće kosti od drugih veverica, male izrasline sa strane oba ”krila” i snažan rep koji pomaže u navigaciji. Drugim rečima, ove veverice predstavljaju pravo malo aerodinamičko čudo prirode. Čitavo telo im je prilagođeno lebdenju, a mladunci mogu da ”polete” iz gnezda već nekoliko nedelja nakon rođenja.

Odnos veverica i ljudi oduvek je bio komplikovan. Danas su mnoge vrste veverica ugrožene i zakonom zaštićene a veliki procenat ljudi bi ih radije imao kao kućnog ljubimca nego na tanjiru. Međutim, farmeri i oni koji se bave uzgojem kestenja i sličnih veveričjih poslastica vide ih kao štetečine, a u nekim delovima SAD i Velike Britanije još uvek postoji tradicija korišćenja veverica za jelo. 

BESTIJARIJUM

Životinje oko nas. Životinje koje su iščezle. Životinje koje nikada nisu postojale. Životinje koje ne vidimo.

Istražite tekstove iz rubrike BESTIJARIJUM.

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs