Спектар аудио интервјуа

Опажање простора

(ТОНСКИ ЗАПИС 03) Разговор са др Оливером Тошковићем о опажању простора и o неуролошким основама визуелне перцепције

Разговарао: Душан Павловић

Опажање, као процес уз помоћ којег путем чула добијамо информације о свету око нас и у нама представља веома битан део људске когниције. Област психологије која се бави различитим феноменима опажања назива се психологија опажања, а често се по чулима дели на визуелну перцепцију, аудитивну перцепцију, осете додира, осетљивост за статику и динамику тела, осете бола, и тако даље. Унутар домена визуелне перцепције, посебна група проблема се односи на опажање простора око нас и сналажења у том простору.

“Један од најдоминантнијих проблема психологије опажања простора јесте чињеница да је слика на око дводимензионална, а да ми свет видимо тродимензионално”, рекао је др Оливер Тошковић, доцент на Одељењу за психологију Филозофског факултета у Београду.

“Чињеница је и да ми свет не видимо као раван. Зашто је то чињеница? Прво, зато што се крећемо. Врло лако обављамо разне акције – без проблема дохватамо шоље са стола, итд. И врло нам је јасно шта је близу, а шта далеко”, додаје Тошковић.

Међутим, један од кључних проблема при опажању простора је губитак дубине који се дешава када се 3D свет пројектује на 2D свет у оку. Једну димензију која се при тој пројекцији губи мозак реконструише уз помоћ такозваних знакова дубине.

“Један очигледан знак дубине је перспектива. Ако имамо две праве линије и видимо да се оне на некој слици приближавају ми ћемо заправо да их опазимо као паралелне линије. Објекти који су ближе праве већу слику”, рекао је Тошковић и додао да визуелном систему поред перспективе помаже и само покретање очних мишића, али и чињеница да имамо “стерео вид”. 

На питање о томе да ли визуелни систем греши при опажању простора, Тошковић је као пример поменуо чувену Месечеву илузију, појаву да Месец на хоризонту изгледа велики, а у зениту доста мањи.

“То је једна од ретких илузија која се јавља у свакодневним условима”, нагласио је Тошковић, додао да постоје разне идеје о томе зашто до тога долази.

“Једна од можда најпоузданијих од свих јесте идеја два америчка истраживача Рока и Кауфмана да се увећање Месеца на хоризонту јавља због тога што ка хоризонту постоји пуно знакова дубине о којима сам причао. Дакле, ту постоји и нека перспектива и неко прекривање, дакле, постоје просто други објекти. Све то даје неки осећај дубине, а самим тим и величине Месеца. А кад погледате горе, нема ничега, празно је небо. И због тога наш визуелни систем некако греши“, објашњава Тошковић.

“Мозак користи велики број информација на основу којих конструише простор. То су перспектива, величина слике, маскирање, сенке, акомодација очног сочива, конвергенција, односно приближавање и фокусирање два ока једно ка другом, паралакс кретања, оптички ток… Када све те информације сакупи на једно место, он нам даје релативно поуздану и јасну слику простора”, каже Тошковић.

Др Оливер Тошковић ради у Лабораторији за експерименталну психологију и на Одељењу за психологију  на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Предаје статистику у психолошким истраживањима и бави се проблемима из области психологије опажања.

Play

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs