reportaže

Dnevnik iz Kine 3/4

Treba biti iskren pa reći da ne postoji jedna Kina i da su Kinezi blistavi spoj velikog broja naroda, kultura i jezika. Letnja palata, iako u okviru prestonice, kao da ilustruje svu tu raznolikost i trajanje kineske civilizacije

Letnja palata, most preko kanala, foto: Ron Reng

Tekst: Dobrivoje Lale Erić

Peking nas je u potpunosti osvojio svojom veličinom, živošću, razvojem i brojnošću u svakom mogućem smislu. Takođe, načini i nivoi komunikacije su bitno – ako ne i u potpunosti – drugačiji od svega na šta smo navikli i šta koristimo. U Kini se ne može koristiti gugl pa tako ni g-mail niti osnovna pretraga na koju smo svi navikli; ne funkcionišu ni skajp, vajber, niti whatsapp. Ne može se pristupiti ni standardnim društvenim mrežama poput fejsbuka, tvitera, instagrama… Svi smo čuli za masovne, lokalne mreže u Kini koje koristi tek par stotina miliona korisnika – verovatno ih ima i više negoli što možemo da pretpostavimo – no jedna od njih se izdvaja i zapravo predstavlja virtuelnog pratioca života savremenog Kineza.

U pitanju je WeChat platforma i aplikacija, zapravo zaokruženi sistem svih usluga koje se mogu ponuditi, predvideti i instant koristiti. To je, dakle, najpre objedinjeni sistem komunikacije i zabave, poput npr. fejsbuka i vajbera zajedno. Zatim, preko QR čitača – koji se u Kini inače intenzivno koristi – lak i jednostavan prenosnik informacija i komunikacija, ali i plaćanja onlajn i fizičkih računa, jer WeChat ima integrisani sistem za plaćanje koji funkcioniše i u velikim šoping centrima, i u malim prodavnicama, i na aparatima za kupovinu bilo kojih proizvoda – bez ikakve potrebe za korišćenjem niti gotovine niti kartica. On može služiti i kao karta za prevoz, no kroz nju se može pozvati i naručiti taksi. Konačno, WeChat je savršeni planer, organizator dana, meseca, putovanja; naši domaćini su nam upravo kroz ovu aplikaciju organizovali posete Zabranjenom gradu i nestvarnoj Letnjoj palati, svedočanstvima nekih još posebnijih kineskih vremena.

Zabranjeni grad, detalj krova jednog od paviljona, foto: Dobrivoje Lale Erić

Poseta Zabranjenom gradu donosi u sebi uzbuđenje zbog velikih očekivanja i prepoznavanja istorije, tradicije, detalja. To je, naravno, neminovno povezano sa Poslednjim kineskim carem koga je Bertoluči doneo u svom nežno-dekadentnom maniru. O Puiju kao da svi sve znamo no impozantnost strukture, repetitivnost oblikovanja, razlaganje i ređanje istovetnih ili gotovo identičnih arhitektonskih formi i detalja kao da pocrtavaju taj efekat zlatnog kaveza iz koga je poslednji kineski car morao da ode među svoj narod.

Letnja palata, međutim, iako je takođe donekle poznata, ipak ostavlja bez reči pre svega svojim prostornim aranžmanom jer kao da je u pitanju manji grad sa jezerom većim od naše Ade ciganlije! U njoj se sabiraju i sustiču vekovi kineske istorije, razvoja, nasleđa… Treba biti iskren pa reći da ne postoji jedna Kina i da su Kinezi blistavi spoj velikog broja naroda, kultura i jezika. Letnja palata, iako u okviru prestonice, kao da ilustruje svu tu raznolikost i trajanje kineske civilizacije. Iako ozbiljno razorena u Drugom opijumskom ratu (Anglo-francuska intervencija) sredinom druge polovine 19. veka, pa zatim hitro obnovljena, ona u sušnom Pekingu opija vodom koja svoje značenje vezuje i vuče iz drevnih slojeva budističkih verovanja. Arhitektonski detalji, kontrolisanje izgrađenog i uređenog, uklapanje artificijelnih objekata u oblikovanu prirodu pokazuju superiornost kulture koja danas podjednako uspešno vlada novim tehnologijama i naučnim istraživanjima.

 

Letnja palata, kanal na ulazu, foto: Dobrivoje Lale Erić

Napuštajući slojeve prošlosti pokušavamo da razumemo vrednosti današnjice – naši domaćini, pod plaštom Pekinške akademije nauke i tehnologije, tek su jedna od tridesetak srodnih gradskih organizacija. Svaka pekinška opština ima svoj naučni centar. Svaki naučni centar godišnje poseti nekoliko stotina hiljada posetilaca. Svaka od ovih organizacija ima svoja zaduženja, svoj okvir rada, ciljeve koji omogućavaju neverovatno streloviti rast i napredak kineskog društva.

Postoji, međutim, i tamna strana. Ne postoje preterivanja koja se mogu čuti o zagađenju kineske prestonice jer je ono mnogo veće i ozbiljnije od svega što se može čuti. Postoje jutra kada se sa dvanaestog sprata našeg hotela jedva nazire Olimpijski toranj udaljen svega dva do tri kilometra. Bilo je, istina, i jutara kada se vide okolni visovi koji ograđuju grad sa severa i zapada, no to bi trebalo da je svakodnevna, uobičajena slika. Ovde nažalost nije jer život, funkcionisanje i napredak dvadeset i nešto miliona stanovnika moraju negde da dođu po svoje, a to su pre svega gradske gužve, izuzetno loše stanje vazduha i mestimično haotična gradnja ogromnih građevina kako bi se nekako smestio toliko veliki broj stanovnika, koji je pritom u konstantnom eksponencijalnom rastu.

Nema više ni toliko bicikala u prestonici Kine ali masovno ih je zamenilo prevozno sredstvo koje se kod nas još uvek ne može sresti – električni motor. Njihov broj je već neverovatan i, uprkos zbunjenosti i upitnosti našeg nesviklog pogleda, brzo se privikavamo na lako zujanje i glasniji zvuk rulanja točkova po asfaltu od zvuka električnog motora. Naše kolege i prijatelji koje srećemo kažu da je baterija-akumulator vrednija od samog motora, te da ih vade i nose sa sobom dok nepokretni motori ostaju na ulici. Zaista neverovatna slika metropole i jednog toliko drugačijeg sveta!

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs