репортаже

Дневник из Кине 3/4

Треба бити искрен па рећи да не постоји једна Кина и да су Кинези блистави спој великог броја народа, култура и језика. Летња палата, иако у оквиру престонице, као да илуструје сву ту разноликост и трајање кинеске цивилизације

Летња палата, мост преко канала, фото: Рон Ренг


Текст: Добривоје Лале Ерић

Пекинг нас је у потпуности освојио својом величином, живошћу, развојем и бројношћу у сваком могућем смислу. Такође, начини и нивои комуникације су битно – ако не и у потпуности – другачији од свега на шта смо навикли и шта користимо. У Кини се не може користити гугл па тако ни g-mail нити основна претрага на коју смо сви навикли; не функционишу ни скајп, вајбер, нити whatsapp. Не може се приступити ни стандардним друштвеним мрежама попут фејсбука, твитера, инстаграма… Сви смо чули за масовне, локалне мреже у Кини које користи тек пар стотина милиона корисника – вероватно их има и више неголи што можемо да претпоставимо – но једна од њих се издваја и заправо представља виртуелног пратиоца живота савременог Кинеза.

У питању је WeChat платформа и апликација, заправо заокружени систем свих услуга које се могу понудити, предвидети и инстант користити. То је, дакле, најпре обједињени систем комуникације и забаве, попут нпр. фејсбука и вајбера заједно. Затим, преко QR читача – који се у Кини иначе интензивно користи – лак и једноставан преносник информација и комуникација, али и плаћања онлајн и физичких рачуна, јер WeChat има интегрисани систем за плаћање који функционише и у великим шопинг центрима, и у малим продавницама, и на апаратима за куповину било којих производа – без икакве потребе за коришћењем нити готовине нити картица. Он може служити и као карта за превоз, но кроз њу се може позвати и наручити такси. Коначно, WeChat је савршени планер, организатор дана, месеца, путовања; наши домаћини су нам управо кроз ову апликацију организовали посете Забрањеном граду и нестварној Летњој палати, сведочанствима неких још посебнијих кинеских времена.

Забрањени град, детаљ крова једног од павиљона, фото: Добривоје Лале Ерић

Посета Забрањеном граду доноси у себи узбуђење због великих очекивања и препознавања историје, традиције, детаља. То је, наравно, неминовно повезано са Последњим кинеским царем кога је Бертолучи донео у свом нежно-декадентном маниру. О Пуију као да сви све знамо но импозантност структуре, репетитивност обликовања, разлагање и ређање истоветних или готово идентичних архитектонских форми и детаља као да поцртавају тај ефекат златног кавеза из кога је последњи кинески цар морао да оде међу свој народ.

Летња палата, међутим, иако је такође донекле позната, ипак оставља без речи пре свега својим просторним аранжманом јер као да је у питању мањи град са језером већим од наше Аде циганлије! У њој се сабирају и сустичу векови кинеске историје, развоја, наслеђа… Треба бити искрен па рећи да не постоји једна Кина и да су Кинези блистави спој великог броја народа, култура и језика. Летња палата, иако у оквиру престонице, као да илуструје сву ту разноликост и трајање кинеске цивилизације. Иако озбиљно разорена у Другом опијумском рату (Англо-француска интервенција) средином друге половине 19. века, па затим хитро обновљена, она у сушном Пекингу опија водом која своје значење везује и вуче из древних слојева будистичких веровања. Архитектонски детаљи, контролисање изграђеног и уређеног, уклапање артифицијелних објеката у обликовану природу показују супериорност културе која данас подједнако успешно влада новим технологијама и научним истраживањима.

 

Летња палата, канал на улазу, фото: Добривоје Лале Ерић

Напуштајући слојеве прошлости покушавамо да разумемо вредности данашњице – наши домаћини, под плаштом Пекиншке академије науке и технологије, тек су једна од тридесетак сродних градских организација. Свака пекиншка општина има свој научни центар. Сваки научни центар годишње посети неколико стотина хиљада посетилаца. Свака од ових организација има своја задужења, свој оквир рада, циљеве који омогућавају невероватно стреловити раст и напредак кинеског друштва.

Постоји, међутим, и тамна страна. Не постоје претеривања која се могу чути о загађењу кинеске престонице јер је оно много веће и озбиљније од свега што се може чути. Постоје јутра када се са дванаестог спрата нашег хотела једва назире Олимпијски торањ удаљен свега два до три километра. Било је, истина, и јутара када се виде околни висови који ограђују град са севера и запада, но то би требало да је свакодневна, уобичајена слика. Овде нажалост није јер живот, функционисање и напредак двадесет и нешто милиона становника морају негде да дођу по своје, а то су пре свега градске гужве, изузетно лоше стање ваздуха и местимично хаотична градња огромних грађевина како би се некако сместио толико велики број становника, који је притом у константном експоненцијалном расту.

Нема више ни толико бицикала у престоници Кине али масовно их је заменило превозно средство које се код нас још увек не може срести – електрични мотор. Њихов број је већ невероватан и, упркос збуњености и упитности нашег несвиклог погледа, брзо се привикавамо на лако зујање и гласнији звук рулања точкова по асфалту од звука електричног мотора. Наше колеге и пријатељи које срећемо кажу да је батерија-акумулатор вреднија од самог мотора, те да их ваде и носе са собом док непокретни мотори остају на улици. Заиста невероватна слика метрополе и једног толико другачијег света!

Истражите друге текстове:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

ЦПН
Улица краља Петра 46
11000 Београд
Република Србија
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs