reportaže

Dnevnik iz Kine 1/4

Predstavnici Centra učestvovali su krajem maja i početkom juna na nekoliko sajmova i konferencija u Kini. Svoje utiske sa ovih putovanja u nekoliko narednih tekstova podeliće Dobrivoje Lale Erić, rukovodilac Sektora za međunarodnu saradnju

Peking, Trg Tjenanmen, foto: Dobrivoje Lale Erić

 

Tekst: Dobrivoje Lale Erić

Naša prva, inicijalna poseta Kini započela je kratkim letom do Istanbula i zatim devetočasovnim letom do Pekinga. Dugotrajno putovanje do Kine ostavlja dovoljno prostora za razmišljanje i pripremu za ono što predstoji, pogotovo za nekoga kome nije lako da utone u san tokom noćno-dnevnog leta u susret izlazećem Suncu, niti da se upakuje unutar poprilično uskih sedišta interkontinentalne letelice. Ipak, let do Pekinga, a pogotovo preko Istanbula, otvara brojne istorijske, kulturološke i konceptualne teme i okvire. Iako smo deo programa koji se realizuje kroz zvaničnu strategiju kineske vlade – Jedan pojas, jedan put – u glavi su mi neminovne reminiscencije i sećanja na čuveni ”Put svile”, barem onako kako smo ga zamišljali i sanjali čitajući o avanturama Marka Pola i drugih evropskih pustolova.

Daleko smo od Marka Pola, rođenog na jednom od najlepših ostrva naše nekadašnje države, a još dalje od vremena kada su nezaustavljiva mongolska vremena prodrla sa Dalekog istoka i osvojila teritorije do duboko u tadašnju srpsku državu sredine 13. veka. Mongoli su relativno kratko ostali u našem dvorištu no u svom brzom povratku, izazvanom unutrašnjim sukobima i neutoljenom nomadskom prirodom, svakako su u svoju postojbinu odneli i nešto od naše kulture i duha. Možda je to jedna daleka i tanka inspiracija koja vodi i naše domaćine iz Centra za razmenu i nauke i tehnologije u želji da razvijaju saradnju i otvaraju raznovrsne mogućnosti sa još daljim protivnicima svojih srednjevekovnih parnjaka.

Peking sa Olimpijskim tornjem, foto: Dobrivoje Lale Erić

Usputna stanica našeg puta, međutim, prestonica je Turske, zemlje i naroda koji su gotovo tačno dva veka kasnije zauzeli naše teritorije znatno trajnije, zadržavajući se nekoliko narednih vekova na zemljama za koje nisu ni mogli slutiti da će biti nazivane kao ”Zapadni Balkan”. Neodoljiva fizička sličnost lokalnog stanovništva i većine od nas kada ih posetimo je i više nego očigledna, a obično kulminira njihovim neprihvatanjem da nismo ”od njih” i obraćanjem isključivo na turskom jeziku. Možda su i u pravu, no šta bi zapravo bilo da se toj nezaustavljivoj mongolskoj najezdi dopala zemlja omeđena i ispresecana Savom i Dunavom, Drinom i Moravama, Jadranskim morem i Prokletijama, i svime što je činilo naš 13. vek? Deo odgovora ćemo možda pronaći na jednoj od naših stanica ovde, u gradu Hohotu kojim dominira monumentalna statua Džingis-kana, najvećeg od najmoćnijih kako ga mnogi doživljavaju.

Avion se lagodno spušta na prostrani pekinški aerodrom nedaleko od ogromne urbane strukture koja svakodnevno usisava u sobe između 22 i 25 miliona stanovnika – više od čitave SFR Jugoslavije svojevremeno. Naši partneri nisu posve sigurni na kom je mestu po broju stanovnika Peking unutar Kine… Šangaj deluje neprikosnoveno no nekoliko gradova – od kojih smo za neke čuli a za većinu ne – tu su negde, koji milion gore-dole, naši domaćini nisu sigurni. Srbija, kao trećina Pekinga, nema problem da prebroji svoje stanovnike jer se taj broj već par decenija unazad neumitno smanjuje. Možemo li ipak našim kineskim prijateljima da ponudimo nešto zaista inovativno, bitno i drugačije, a da od njih naučimo kako da se zaista razvijamo i kako da uvećamo svoj osnovni, prosti broj? Oni, izgleda, misle da možemo…

 

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs