Можда не размишљамо о њима као о друштвеним бићима, али испоставља се да су биљке развиле начин да препознају ко расте поред њих
Текст: Марија Николић
Као и људи или животиње, и неке биљке боље опстају у друштву, док друге преферирају мирнији приватни живот. За разлику од бројних човеколиких рођака, браће и сестара, чини се да рођаци међу биљкама чине све да се узајамно помогну, делећи ресурсе и заобилазећи ривалитет. Неке биљке комуницирају испуштајући хемикалије кроз своје покорице, друге врсте путем бактерија из земљишта успевају да препознају шта се дешава у њиховом окружењу. Након неколико деценија посматрања биљака као крајње пасивних учесника у трци за живот, научници су коначно успели да увиде одређено понашање код биљака које умногоме подсећа на животињско.
ТАЈНИ ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ
Врло компликована друштвена интеракција међу биљкама, као што је комуникација, први пут је детаљније разоткривена на Универзитету у Онтарију 2007. У истраживању професорке Сузан Дадли и асистенткиње Аманде Фајл, утврђено је да дивље биљке као што је такозвана америчка морска рукола (Cakile edentula), из рода породице сенфа (Brassicacaea), која расте високо изнад линије плиме на пешчаним плажама, могу да разазнају биљке рођаке од оних које то нису. И не само то, већ се чак и посебно односи према њима. Уколико морска рукола детектује поред себе биљку друге врсте, она врло брзо агресивно развије грабљиви корен, али ако детектује биљку из своје породице, доста учтиво спута исти.
Истраживања су показала да цветање једне биљке захтева већу количину енергије растућег корена, него када се иста нађе у окружењеу својих рођака. Дакле, у присуству генетички неповезаних јединки, индивидуална биљка развија своје корене најбрже што може. Овакве особине су познате у животињском свету, као претеча родбинске селекције, у којој животиње помажу члановима своје породице. Проф. Дадли сматра да и биљке имају родбинску селекцију, а колико се одмакло у истраживању у области друштвености биљака свакако показују резултати бројних сличних истраживања. Неке студије указују на то да се биљке у одређеним ситуацијама ширења суседне врсте бране концентришући ресурсе у сопственом имуном систему и производњом отрова. Такво понашање захтева претходно неку врсту хемијске сигнализације, односно препознавања суседне биљке и њене активности. Дадли је отишла још даље у свом истраживању те је раздвојила биљке по саксијама и тако онемогућила коренима да се додирују, што је довело до открића међусобне сигнализације путем хемикалија које су биљке емитовале преко лишћа. Ову хипотезу подржало је још једно истраживање на Универзитету у Калифорнији када је еколог Ричард Карбен показао да америчка кобољка јача свој имуни систем када се нађе у близини биљке која је оштећена, што наводи на то да је биљка у стању да чује упозорење друге биљке истог рода. Проф. Карбен сматра да се биљке много софистицираније понашају него што смо првобитно мислили.
ЉУТА ПАПРИКА И СЛАТКИ КОМОРАЧ
По свему судећи, биљке имају нека чула које имају и људи: реагују на промену нивоа светлости, у стању су да „намиришу“ хемикалије у ваздуху и да „осете“ укусе из тла, чак имају и осећај додира будући да осећају ударце јаких ветрова. Најконтроверзнија претпоставка је да биљке могу и да чују – идеја која датира још из 19. века, на коју је одговорило свега неколико студија које заговарају тезу да биљке реагују на звук, одакле се усталило опште мишљење о томе како је за правилан развој биљака добро да им причате.
Тим предвођен Моником Галијано са Универзитета у Кровлију у западној Аустралији, спровео је једно врло интересантно истраживање у ком су семена љуте паприке (Capsicum annuum) засадили у осам посуда аранжираних тако да су расле око централне саксије у коју су посадили биљку слатког коморача (Foeniculum vulgare). Слатки коморач је емитовао хемикалије у ваздух и земљиште које су заправо успориле раст биљака паприке. Током посматрања, коморач је био затваран и у кутију, што је онемогућавало хемикалије да директно допру до листова љуте паприке. Паралелно, у другом експерименту, постављена је празна кутија (без коморача). Као што је било очекивано, семенке љуте паприке које су биле изложене присуству коморача знатно су спорије клијале од оних које нису имале суседа. Међутим, посебно је изненађујуће то што је ситуација која је подразумевала присуство коморача, а потом затварање истог у кутију – показала да су семена љуте паприке најбже клијала.
Галијано је поновила експеримент на 2400 семенки љутих паприка, и сваки пут је добила исти резултат, истичући да су семена примала одређене сигнале. Она верује да су сигнали који су долазили од друге биљке заправо хемикалије које онемогућавају нормалан развој семена љуте паприке. Онда када је коморачу онемогућено да шаље хемикалије (када је био затворен у кутију), хемијски сигнали нису успевали да допру, те је то био разлог да Галијано укаже и на евентуалну могућност постојања звука. У одвојеном експерименту, љута паприка која се развијала паралелно са биљкама љуте паприке које су биле затворене у кутији, такође је показивала различит темпо развоја од оних биљака које су самостално расле, што је опет указивало на могућу комуникацију међу биљкама истог рода.
Даље, на Универзитету у Кјотоу примећена је још једна врста солидарног позива биљака угрожених инсектима. Наиме, биљка чије је лишће нападнуто инсектима има способност да пошаље сигнал сестри биљци упозоравајући је тако о потенцијалној пошасти.
МИТ ИЛИ НАУКА
Иако се већ двадесетак година гледа на биљке као на осећајна бића, открића која се појављују заиста задивљују научнике. Посебно оне који и даље не верују да су биљке у стању да раде то што раде зато што им недостају очи, уши, нос или мозак. То мало истраживања и даље не уноси довољно кредибилитета у област у којој је изразито важно да се направи одмак од експерименталних студија и ненаучних испробавања о феномену као што је осећајност биљака или постојање емоција код истих.
Биљке нису „осећајна њуејџ бића“ која реагују на патњу у окружењу и која воле класичну музику, а не воле рокенрол, али чињеница је да их карактерише одређено понашање. Најекстремнију групу која се доста широко бави питањем осећајности биљака чине научници окупљени у Друштво биљне неурологије. Само име овог друштва је већ довољно да узнемири многе биологе, посебно неуробиологе, који се баве нервним системима – нервима, синапсама и мозгом, органима који су познати само код животиња. Међутим, научници окупљени око Друштва трвде да они не трагају буквално за скривеним вијугама у корену или изданцима биљака, али чињеница да биљке заиста шаљу сигнале једне другима је довољан разлог да се даље истражује овај занимљив феномен.
Истраживање у области комуникације биљака је још у зачетку, питања је много, међутим, одговори који се добијају прошириће поглед који људи имају према биљном свету, што ће свакако утицати и на нове начине употребе и узгајања флоре на планети Земљи.
Истражите више о томе да ли животиње имају свест.