У трећем у низу Kреативних атласа о интелектуалним расадницима европских математичарки пишемо о Гетингену, чувеном немачком универзитету
Универзитет у Гетингену налази се у истоименом граду у централној Немачкој, на југоистоку Доње Саксоније. Град броји око 130.000 становника и махом се везује управо за овај престижни универзитет који је 1732. основао британски краљ Џорџ Други. Убрзо по оснивању постао је један од највећих у Европи, познат по студијама права које је ту похађао Наполеон, док су међу другим познатим студентима били и Шопенхауер и Ото фон Бизмарк.
Током 19. века, Универзитет је добио репутацију као изузетан у природним наукама, посебно математици. О нивоу професорског кадра најбоље говори податак да је до данас 45 добитника Нобелове награде овде предавало или изучавало неко поље науке. Данас броји 13 факултета и поноси се једном од највећих немачких библиотека која садржи чак четири милиона књига.
За историју европских математичарки Гетинген је изузетно значајан будући да им је омогућавао да овде студирају у време када је то била права реткост за жене. Само право на похађање часова представљало је велику привилегију, а када се на то додају озбиљност и ранг овог универзитета, не чуди податак да је његово име у биографијама већине европских математичарки.
Њихови животи су се умногоме преплитали. Лорна Мери Свејн, као и Олга Тод, о којој је већ било речи, прво је студирала у оквиру Кембриџа, на Њунхам колеџу, који је први после Гиртона на студије примио жене. Баш као њена колегница, свој позив је пронашла у раду на летелицама и истраживању утицаја центрифугалне силе на одређене делове авиона. Опет, као и многе друге Енглескиње, студирала је и на Гетингену, који је морала да напусти када је избио рат.
Међу математичаркама којима је у напорном путу пробијања кроз мушки академски свет Гетинген представљао светлу тачку најпознатија је Рускиња Софија Ковалевска. Пошто је сама научила основе тригонометрије, породица је увидела њен таленат за математику и послала је у средњу школу у Санкт Петербург. Соња је желела да студира, али не само да није могла да се школује у Русији већ јој као невенчаној жени није било дозвољено ни да путује сама. Да би отишла у Швајцарску на студије, ступила је у фиктивни брак са Владимиром Ковалевским.
Међутим, Соња је желела да студира код најпознатијег професора тог доба Карла Вајерштраса, но то није било могуће јер Берлински универзитет није примао жене. Вајерштрас је убрзо схватио да Ковалевска има невероватан таленат и пристао да је подучава наредне четири године. Коначно, у јулу 1874, Универзитет у Гетингену доделио јој је титулу доктора.
Међутим, ни ово није било довољно да јој омогући посао. Наредних десет година провела је тражећи начин да се оствари у свом позиву. Тек је 1883. добила позив од Стокхолмског универзитета да дође у Шведску да предаје, где је две године касније постала и шеф катедре за механику. О изванредном уму ове жене сведочи и чињеница да је Француска академија наука повисила награду са 3000 на 5000 франака када је примила њен рад о ротацији чврстих тела око непокретне тачке, да теорема за парцијалне диференцијалне једначине носи назив Коши-Ковалевска и да је један кратер на Месецу назван управо по њој.
Ипак, овој невероватној жени вероватно би од њеног лика на поштанској маркици, на којој се у Русији нашла тек педесетих година 20. века, више значило да је могла неометано да се бави својим послом.
Но, ни на Гетингену студије нису ишле лагано. Грејс Чишлом Јанг, студенткиња са Гиртона, која је дошла у Доњу Саксонију да настави проучавање математике, морала је да добије дозволу од немачке владе како би докторирала. Да би уопште могла да брани своју тезу, коју је, наравно, писала на немачком, морала је да положи тест из геометрије, диференцијалних једначина, физике, астрономије и области своје дисертације. Успешно положивши све ове испите и одбранивши тезу под називом „Алгебарске групе и сферична тригонометрија“, постала је прва жена која је примила званичну диплому доктора наука у Немачкој.
Најпознатија математичарка која је део своје каријере провела на Гетингену је свакако Еми Нетер. Часове математике похађала је у родном Ерлангену, на универзитету на ком је предавао њен отац. Ипак, „похађала“ можда није права реч. Зато што је била жена, није могла званично да се упише у школу, већ јој је било само допуштено да часовима „присуствује“. Неколико година касније, постала је друга жена која је добила диплому из математике, али ни поред доктората није могла да се запосли на Ерлангену, пошто Универзитет није примао жене за професоре.
Еми је сарађивала са оцем и објављивала радове под својим именом, захваљујући чему су је колеге са Гетингена позвале да им се придружи у даљем раду на једној од Ајнштајнових теорија. Еми је пристала и убрзо постала предавач. Године 1918, по завршетку рата, када је збачен краљ и Немачка постала република, женама је омогућено да гласају, али чак ни тада Еми Нетер није могла да прима плату за посао који је обављала. Ово јој је омогућено тек после три године професорског рада, током ког је задобила изузетно верне студенте, који су махом постали велики математичари.
По доласку нациста на власт, Еми и њен брат, такође професор, морали су да избегну из Немачке будући да је Хитлер захтевао да сви професори Јевреји буду избачени за факултета. Еми је пребегла у Сибир, одакле је прешла на амерички колеџ „Брин Мар“, четврти „највећи заједнички садржилац“ у животима америчких математичарки.