Svemirski brod Zemlja

Ministarstvo (ne)istine

„Uspešna tehnologija je moguća samo kada fizička stvarnost ima prednost nad odnosima sa javnošću“, Ričard Fajnmen

Tekst: Milan M. Ćirković

Vinston Smit, protagonista uvek aktuelne Orvelove 1984, najveći deo svog radnog veka posvećuje ažuriranju i falsifikovanju istorijskih dokumenata u cilju dokazivanja bezgrešnosti Partije i Vođe. Ako je danas neprijatelj Evroazija, a saveznik Istazija, to samo znači da je neophodno – često bukvalno preko noći – prepraviti milione starih novinskih tekstova, saopštenja, knjiga u kojima se veličaju pobede nad „mrskim istazijskim neprijateljem“ i odobrava „herojska borba naših evroazijskih saveznika“. I u tome Vinston nije usamljen, pošto desetine hiljada njegovih kolega u Ministarstvu istine širom Okeanije obavljaju suštinski isti, ekonomski potpuno besmislen, ali ideološki ekstremno značajan posao. Ovakvo manipulisanje istorijom moguće je dobrim delom i zbog toga što, kako Orvel eksplicitno naglašava, nauka u ozbiljnom smislu te reči u totalitarnom društvu i ne postoji; „u Novogovoru ne postoji reč koja znači ‘nauka’“. Naučna metodologija suštinski je nespojiva sa ideološkom kontrolom prošlosti; to je još jedan razlog zbog kojeg je, kako je ser Karl Poper neumorno naglašavao, nauka najviše napredovala upravo u uslovima prosvetiteljstva i liberalizma. 

Ono za šta su totalitarnim režimima potrebne tajne policije, ministarstva istine, masovne čistke i gulazi, te besramno falsifikovanje istorije, postiže se (delimično) u demokratskim sistemima kroz propagandu, marketing i eufemistički nazvane „odnose sa javnošću“ (PR). Ulogu Ministarstva (ne)istine preuzele su marketinške agencije; umesto ideoloških inkvizitora i cenzora dobili smo „kreativne direktore“. Kada su Frederik Pol i Siril Kornblut pisali svoju slavnu Reklamokratiju (1953), satiričnu viziju sveta kojim upravljaju reklamne agencije, sama koncepcija da neki ljudi zarađuju velike plate time što smišljaju nove načine za obmanjivanje potrošača činila se odvratnom distopijom. Danas je to svakodnevna realnost. Zbog toga neminovno postoji suštinska tenzija između nauke i marketinga, koja tek povremeno prerasta u konflikt. Kada čujete da je „naučno dokazano“ da, recimo, Meriks pere bolje od Arijela, ne pridajte tome nikakav značaj; u pitanju je čista zloupotreba atributa „naučni“. Ima, međutim, dobro dokumentovanih slučajeva kod kojih je marketing igrao daleko mračniju ulogu i posledice koje sežu mnogo dalje od izbora deterdženta.

Jedan od takvih slučajeva, koji je igrao, a i dalje igra, ogromnu ulogu u našem stavu prema istraživanju svemira jeste rasvetljavanje uzroka svemirske tragedije – katastrofe šatla Čelendžer, koji je eksplodirao neposredno po poletanju sa kosmodroma u Kejp Kanaveralu, 28. januara 1986. godine. Tada je sedam ljudi stradalo, šest profesionalnih astronauta i jedna učiteljica. Američka nacionalna svemirska agencija (NASA) je i tada bila potresom izbačena iz svog „dogmatskog dremeža“ u kome je marketing bio agresivniji od rada na novim tehnologijama. Formirana je komisija za ispitivanje uzroka nesreće najskupljeg prevoznog sredstva na planeti, na čijem je čelu bio američki državni sekretar Vilijem Rodžers, sa ciljem da utvrdi uzroke ove nesreće. Rodžersova komisija bila je sastavljena od političara, astronauta, aktivnih i penzionisanih vojnih lica, birokrata i – jednog naučnika. Da se radilo o nekom proizvoljnom naučniku, verovatno bi se stvar tu i završila, a rad komisije bi bio sasvim bezuspešan; s obzirom na okolnosti (o kojim ćemo kasnije reći ponešto detaljnije), mi zapravo nikada ne bismo saznali prave uzroke katastrofe. Međutim, taj usamljeni naučni um, postavljen naspram birokratskog utvrđenja, nije bio tek bilo koji naučnik, već Ričard Filips Fajnmen, i tu prava priča počinje.

U doba katastrofe Čelendžera, Fajnmen je imao 68 godina i iza sebe već sve naučne počasti koje jedan teorijski fizičar može steći, uključujući i Nobelovu nagradu, koju je 1965. godine podelio sa Džulijanom Švingerom i Sin-Itiro Tomonagom za razvitak kvantne elektrodinamike, teorije koja u potpunosti objašnjava sve fenomene u vezi sa svetlošću i elektromagnetizmom. Preciznost kvantne elektrodinamike je već legendarna; ona predviđa magnetni moment elektrona sa preciznošću koja je analogna onoj kada bi se udaljenost između Pariza i Njujorka mogla izmeriti do desetog dela debljine vlasi kose. Sem toga, Fajnmen je dao nemerive doprinose drugim oblastima nauke, i danas se sa pravom smatra začetnikom dve nove i izuzetno perspektivne fizičke discipline: nanotehnologije i kvantnog računanja. 

Međutim, važnije od čisto akademskih postignuća bile su Fajnmenova ogromna originalnost, kao i veština za komunikaciju sa najrazličitijim vrstama ljudi, od studenata do političara najvišeg ranga. Njegova predavanja sa Kalteha, objavljenja 1963, i dan-danas su (iako je proteklo punih 50 godina!) najuspešniji i najpopularniji udžbenik opšte fizike ikada napisan, kome se generacije studenata uvek iznova vraćaju. Njegove popularne knjige, kao što je QED, neobična teorija o materiji i svetlosti, ili zbirka viceva i anegdota Mora da se šalite, gospodine Fajnmen!, spadaju među najtiražnija dela koja je napisao jedan naučnik. Ta sposobnost da izloži veoma teške probleme i teorije na osvežavajuće jednostavan i pristupačan način i fascinira publiku i svoju okolinu nije se, međutim, ograničavala na apstraktne naučne teme, već je imala i značajnu primenu u javnom i političkom životu. Fajnmenov glas bio je uticajan u američkoj javnosti u povodu tako raznolikih pitanja kao što je eksperimentisanje nad životinjama u biologiji i medicini (žestoko se protivio ovoj praksi), do pitanja nuklearnog razoružanja, kao i visine akademskih zahteva. To što su američki univerziteti u prirodnim naukama zadržali apsolutni primat uprkos velikom opadanju javne i društvene podrške tokom poslednje tri decenije, umnogome je zasluga i nasleđe Ričarda Fajnmena. Sa druge strane, upravo toj medijskoj i političkoj „vidljivosti“ Fajnmen je imao da zahvali to što se potkraj karijere našao u neposrednom kontaktu sa novim i teškim izazovom: Rodžersovom komisijom za utvrđivanje uzroka katastrofe Čelendžera.

Priča o Fajnmenovom razrešenju misterije uzroka nesreće šatla ima još jednu komponentu koju nikako ne bi trebalo ispustiti iz vida: njegovu tešku bolest. U doba kada je pozvan da uzme učešće u radu Rodžersove komisije, Fajnmen je već bio čovek na samrti, koji je to znao (i često se šalio sa tim!). Abdominalni karcinom veoma retke i neizlečive vrste činio je da Fajnmen, između ostalog, zbog jakih bolova nije bio u stanju da sedi na stolici sa naslonom. Nakon zaključenja istrage, kojoj je toliko doprineo, veliki naučnik se vratio u Kaliforniju da umre nakon desetak meseci (15. februara 1988. godine). 

Razotkrivanje misterije nesreće šatla bilo je, međutim, znatno više od nekog naučnog ili inženjerskog problema. Bilo je to lutanje po birokratskim lavirintima punim političkih prepreka i dobro skrivenog prljavog veša. Fajnmen je odmah shvatio da pravi cilj Rodžersove komisije nije (ili nije samo) da otkrije uzroke nesreće, već pre da opravda ogromnu administraciju i gigantske troškove NASA. U toj igri on, naravno, nije želeo da učestvuje, što su možda prevideli čak i oni koji su ga za mesto u komisiji i predložili. Stoga se on od prvog dana rada komisije bacio na posao svom snagom koju mu je zdravlje dozvoljavalo. Tokom više meseci leteo je avionom praktično svake nedelje, obišavši sve institute NASA, poligone za testiranje i druge instalacije, razgovarajući pritom sa stotinama ljudi. Za razliku od drugih članova komisije koji su se zadovoljavali ugodnim ćaskanjem sa visokim administratorima i marketinškim ekspertima agencije, Fajnmen je naročito često bio viđan sa inženjerima, tehničarima i drugim radnicima na samim poligonima i lansirnim mestima, ljudima koji su zaista obavljali konkretan posao, pregledali, punili gorivom, popravljali rakete i šatlove. I od njih je zbilja dobio dragocene informacije. Jedan od tehničara koji su bili zaduženi za pregled raketnih motora po povratku svake misije na Zemlju mu je predao kopije nekoliko predstavki koje je uputio svojim pretpostavljenim sa ozbiljnim primedbama na račun procedura koje se koriste u tom poslu i koje su, po njegovom mišljenju, mogle lako prouzrokovati kvar na motorima na nekom od narednih letova. Ni na jedan od ovih dopisa administratori nisu čak ni odgovorili, a kamoli preduzeli nekakve mere. Od drugog radnika na lansirnoj rampi, Fajnmen je dobio praktično – i kako se pokazalo ključno – obaveštenje o velikoj hladnoći, koja je (sasvim izuzetno za Floridu) vladala nekoliko dana uoči tog sudbonosnog lansiranja u januaru 1986. godine. 

Što se tiče samog uzroka tragedije, ono što se na televizijskim snimcima poslednjih sekundi leta Čelendžera moglo jasno razabrati jeste da je do eksplozije došlo u jednom od „bustera“ – raketa na čvrsto gorivo koje pomažu šatlu da uzleti, a koje se posle odbacuju i zamenjuju za svaki sledeći let. Sad, „busteri“ su svojevrsno remek-delo raketne tehnologije: njihova efikasnost je u ogromnoj nesrazmeri sa jednostavnošću i jeftinoćom njihove izrade. Fajnmenu je bilo od početka jasno da kod „bustera“ jednostavno nema mnogo toga da se pokvari. Samo njegovo telo sačinjeno je od metalnih cilindara koji su spojeni bez zakivaka i šrafova, već specifičnim kružnim „štipaljkama“, sličnim spajalicama za papir, koje se čvrsto drže kružnim prstenovima od gume, nazvanim, prema njihovom obliku, O-prstenovi. Zadatak O-prstenova (i nešto što ih čini superiornijim u odnosu na šrafove ili zakivke) jeste da savršeno elastično odgovaraju na sva moguća naprezanja ili deformacije u nekoliko minuta leta šatla kroz atmosferu. Naime, mora se po svaku cenu sprečiti da atmosferski vazduh dospe u kontakt sa čvrstim gorivom koje ispunjava čitavo telo rakete, jer tada može doći do eksplozije. Sa druge strane, deformacije i naprezanja menjaju pomalo oblik „bustera“ tokom leta, a sistem sa štipaljkama i gumenim O-prstenovima se pokazao najprilagodljiviji za održavanje hermetičnosti u takvim uslovima. Naravno, da bi se taj uslov zadovoljio, neophodno je da guma bude visoko elastična u svim prilikama. Fajnmen je naslutio, pravom detektivskom intuicijom, da upravo u tome leži ključ zagonetke; kada je shvatio da je šatl nekoliko dana stajao na lansirnoj rampi pre lansiranja, po abnormalno hladnom vremenu te zime, kockice su počele da se slažu u njegovoj glavi. Zimske noći su hladne čak i na Floridi, a zima 1985/86. bila je naročito hladna. 

Međutim, iz pomenutih političko-birokratskih razloga, Fajnmen je vrlo oprezno prilazio objavljivanju svojih nalaza. Gotovo ni sa jednim drugim članom Komisije nije razgovarao o svojim ispitivanjima i slutnjama. Konačno, odlučio se da o celoj stvari progovori tek na završnom sastanku komisije, za koji je unapred znao da će biti direktno prenošen na nacionalnoj televiziji, te da se naknadno neće moći menjati. U već legendarnom direktnom prenosu, Fajnmen je izveo svoj slavni eksperiment sa čašom ledene vode i delićem gume O-prstena: držeći gumu nekoliko minuta u kontaktu sa vodom na tački mržnjenja, on je postigao da njena elastičnosti dovoljno opadne da se mogla lagano raskinuti čak i Fajnmenovim nejakim rukama. Ova spektakularna demonstracija razotkrila je konačni uzrok tragedije šatla, a Fajnmen je potom i objasnio krajnji uzrok: ljudski nemar. Naime, dobavljači O-prstena, jedna od velikih industrijskih korporacija, vršila je testiranje elastičnosti gume u jako velikom rasponu temperatura: od oko 10 do preko 1000 stepeni Celzijusa. Ni dobavljaču, ni – što je mnogo značajnije – kupcu, tj. NASA, nije palo na pamet da uoči i ispravi „mali propust“ u tehničkoj dokumentaciji: odsustvo ikakvih podataka o svojstvima gume na temperaturi ispod 10 stepeni. Kao posledica toga, nesreća se pre ili kasnije morala odigrati, kada bi, zbog hladnoće pred lansiranje, elastičnost popustila, i u jednom trenutku guma ne bi mogla da dovoljno brzo promeni oblik pri naprezanju, te bi malo vazduha prodrlo kroz štipaljku u unutrašnjost „bustera“. To bi rezultiralo eksplozijom. Kada se to doista desilo, januara 1986. godine, izgubljeni su ljudski životi, kao i desetine milijardi dolara. 

Zatim, odbacivši oficijelni izveštaj Rodžersove komisije, Fajnmen je zapisao svoj votum separatum u vidu tzv. Manjinskog izveštaja, koji je naknadno pridodat zvaničnom izveštaju i drugim dokumentima koje je donela komisija. U tom izvrsnom tekstu, u najboljem fajnmenovskom maniru se opisuju zgode i nezgode na koje je veliki fizičar nailazio tokom istrage, a posebno neshvatljiva birokratska nepreciznost i žongliranje sa brojevima, koje je pre ili kasnije moralo dovesti do kobnih posledica. Jedan jedini primer je sasvim dovoljno ilustrativan i nije mu potreban ikakav komentar: verovatnoća otkazivanja jedne od raketa („bustera“) na čvrsto gorivo koje pomažu uzdizanju šatla (i čiji su O-prstenovi bili uzrok tragedije Čelendžera), bila je u dokumentaciji NASA navedena kao 1 u 50.000. Na osnovu kakvih li su opita i proba načinjene ove procene, upitao se Fajnmen. Čak i studenti prvih godina na prirodnonaučnim ili tehničkim fakultetima znaju da je matematički nemoguće dobiti ovakve rezultate, osim ukoliko niste učinili više stotina hiljada testiranja!? Koliko li je milenijuma potrebno za takve testove i za takav nivo preciznosti? Umesto egzaktne naučne metodologije, tu se, izgleda, radilo o procenama „odoka“ karakterističnim za politikantstvo, te ugodnim lažima obojenim snažnim propagandnim bojama. 

Sem toga, Fajnmen je u Manjinskom izveštaju nabrojao još neke skandalozne okolnosti koje, mada ne tajne, ipak nisu bile široko poznate javnosti: NASA je, recimo, koristila zastarele kompjutere u šatlu, koji nisu posedovali dovoljno sopstvenog memorijskog prostora da sadrže sve podatke i softver potreban za poletanje, samu misiju, i sletanje, pa su astronauti morali da četiri puta tokom misije manuelno zamenjuju magnetne trake, brišu postojeći sadržaj memorije i učitavaju novi sa traka!?

Razmišljajući naknadno o svemu tome, teško je oteti se utisku da je zbilja izuzetno srećna okolnost bila to što je Fajnmen u jednoj ličnosti sjedinjavao kako vrhunske naučne kvalitete neophodne za razrešenje misterije tako i vrhunske individualne moralne kvalitete, a pre svega svest o istini kao nečemu što nije podložno pregovorima, politici, ili toliko zloupotrebljavanom „sudu javnosti“ (ili „volji naroda“). Reči kojima je završio svoj Manjinski izveštaj ostaju upamćene kao velika duhovna i etička pouka čiji značaj uveliko prevazilazi samu istragu i nesreću koja joj je bila povod:

„Ako želite uspešnu tehnologiju, fizička stvarnost mora imati prednost nad odnosima sa javnošću, jer se Priroda ne da obmanjivati.“

Istražite druge tekstove:


Grb Republike Srbije
ecsite nsta eusea astc

CPN
Ulica kralja Petra 46
11000 Beograd
Republika Srbija
+381 11 24 00 260
centar@cpn.rs