Istraživači sa Instituta „Maks Plank“ uočili razliku između pijanista koji sviraju džez i onih sa isključivo klasičnim obrazovanjem
Tekst: Vuk Radoičić
Džez muzičari su često opisani kao opušteni i spontani, a klasični muzičari kao organizovani ljudi koji savršeno prate pravila. Da li se muzičari različitih žanrova po nečemu razlikuju i van ovih stereotipa? Naučnici sa Insituta „Maks Plank“ u Lajpcigu primetili su da se drugačiji procesi odigravaju u mozgu džez pijanista u odnosu na klasične čak i kada sviraju isto muzičko delo, a razlikuje ih način na koji planiraju svoje pokrete.
Bez obzira na stil, pijanisti prvo moraju da znaju šta će svirati, kakav će biti redosled pritiskanja dirki, a onda i način na koji će odsvirati kompoziciju, odnosno koje će prste upotrebiti. Ključna razlika između džez i klasičnih pijanista jeste na koji će se od ova dva koraka više skoncentrisati.
Klasični pijanisti više pažnje obraćaju na drugi korak, odnosno na način na koji će nešto izvesti i bitno im je da odsviraju delo tehnički savršeno sa dodacima ličnih ukrasa. Sa druge strane, džez pijanisiti znatno više razmišljaju o tome šta se svira. Kod njih postoji spremnost za improvizaciju i prilagođavanje što dovodi do nesvakidašnjih harmonija u njihovom sviranju.
Kada su džezeri zamoljeni da odsviraju harmonijski neočekivan akord u okviru uobičajene serije akorada, njihov mozak je planirao unapred brže, a zatim su i reagovali bolje nego klasični pijanisti. Međutim, klasičari su pokazali prednost u koordinaciji prstiju tokom sviranja neobičnih sekvenci, pa su samim tim pravili i manje grešaka.
Istraživanje je obuhvatilo trideset profesionalnih pijanista od kojih je polovina bila na džez odseku najmanje dve godine, a druga polovina je imala samo klasično muzičko obrazovanje. Svi muzičari su na ekranu posmatrali ruke koje su svirale određenu sekvencu na klaviru koja je bila puna grešaka i u harmoniji i u redosledu korišćenja prstiju. Učesnici su morali da imitiraju to što vide na ekranu reagujući adekvatno na nepravilnosti dok su beleženi njihovi moždani signali. Ceo eksperiment je sproveden u tišini sa prigušenim klavirom, kako bi naučnici bili sigurni da nema drugih zvukova koji ometaju signale.
Istraživači su u saopštenju za medije rekli da ova studija pokazuje da nije dovoljno fokusirati se samo na jedan žanr ako žele da razumeju šta se događa u mozgu tokom izvođenja muzike, a dosadašnja slična istraživanja su uglavnom obuhvatala zapadnu klasičnu muziku.