Ne samo insekti, već i mnogi kičmenjaci takođe konzumiraju nektar: ptice, slepi miševi, gmizavci, lemuri i babuni
Ilustracija: Wikimedia
Tekst: Ivan Umeljić
Većina guštera koji se hrane nektarom nastanjuje ostrva Novi Zeland i Mauricijus kao i mala ostrva u Indijskom okeanu. Ovi gmizavci obavljaju oprašivanje mnogih ostrvskih biljaka, a pretpostavlja se da je do toga došlo jer mnoga ostrva oskudevaju sa insektima. Biljke su iziskivale oprašivače, a gušteri hranu, pa je došlo do ove neobične simbioze. Cvetovi koje posećuju gmizavci moraju da budu veliki i stabilni kako bi podneli telesnu masu svojih oprašivača. Obično su veoma jakog mirisa zbog toga što je ovo čulo jako dobro razvijeno kod gmizavaca.
Slepi miševi koji konzumiraju nektar naseljavaju tropske i suptropske regione. Najbolje prilagođeni sakupljači nektara su mali slepi miševi sa dugim jezicima koji, slično kolibrijima, moraju neprekidno mahati krilima dok isisavaju sladak sok iz cvetova. Oni su vrlo mobilni oprašivači, a neke vrste se čak i sele sa jedne na drugu lokaciju u potrazi za cvetnim resursima – jedna meksička vrsta Leptonucteris curasoae migrira od juga prema severu da bi ispratila cvetanje kaktusa, a zatim se ponovo vraća na jug da bi se hranila jednom od najizdašnijih nektarskih biljaka na svetu – agavom.
Ptice nektarice prisutne su uglavnom u tropskim i subtropskim regionima, gde sezona cvetanja traje dovoljno dugo da biljke mogu da im obezbede nektar tokom čitave godine. Procenjuje se da oko 10% svih vrsta ptica u manjoj ili većoj meri konzumira nektar u nekom životnom stadijumu. Ukoliko je malo nektara u okruženju ptice mogu da konzumiraju i medljiku. Posećuju najčešće velike i upadljive cvetove čiji je nektar razređeniji od nektara entomofilnih biljaka (koje oprašuju insekti). Nelson i Fleming izračunali su da prosečna koncentracija šećera u nektaru kojeg ptice konzumiraju iznosi 25%.
Primećeno je i da se mnogi ne-leteći sisari hrane nektarom, između ostalih, torbari, glodari i primati. Kod primata, nektar je prva pomoć u periodima oskudice hrane, ali i odličan osveživač u nedostatku raspoloživih vodenih resursa. Tako je vrlo razblaženi nektar (koncentracije 10% šećera) kojeg luče neke tropske biljke vrlo poželjni napitak među babunima u periodima suvih i toplih afričkih zima.
U jednom naučnom radu (Carthew & Golding, 1997) navodi se da je poznato barem 59 vrsta sisara ne-letača koji posećuju cvetove u potrazi za nektarom ili polenom. Torbar medeni oposum (Taripes rostrtus), teži svega 9 grama i jedinstven je po tome što je jedini kopneni sisar koji se hrani isključivo nektarom i polenom. Dnevne potrebe za hranom ovog minijaturnog stvorenja iznose 7 grama nektara i 1 gram polena.
Interakcija između insekata i biljaka započela je pre više od 100 miliona godina, a intenzivirala se nekih 40 miliona godina kasnije, u doba kenozoika, kada su cvetnice počele da prevladavaju među vegetacijom na Zemlji. Biljne vrste – najčešće čitavi kompleksi vrsta – počele su da „sklapaju partnerstvo“ sa odgovarajućim insektima. I ne samo sa jednom ili dve vrste insekata, kao što su recimo medonosne pčele, već i sa mnoštvom drugih. Saradnja se nastavila i sa mnogim vrstama kičmenjaka. Ono što ih je povezalo jeste nektar, koji je, posmatrano iz današnje perspektive, po svoj prilici, jedan od ključnih „izuma“ evolucije.