Tekst: Milica Nešić
Jedno od mojih najdražih sećanja iz detinjstva su razgovori sa majkom dok me vodi u školu. Moju jutarnju mrzovolju uspevala je da ublaži svojim pričama sa posla. Opisivala mi je razne slučajeve koje je kao neuropsihijatar viđala u Bolnici „Sveti Sava“, usput objašnjavajući kako funkcioniše naš mozak. „Centar za govor se nalazi u levoj hemisferi“, rekla mi je, a ja sam se trudila iz petnih žila da zapamtim reč hemisfera. „Desna hemisfera kontroliše levu stranu tela, a leva desnu.“
Te dve rečenice duboko su mi se urezale u sećanje. Saznanje da je mozak suštinski asimetričan mi je tada postalo podrazumevajuće kao svaka oduvek poznata velika istina, poput smene dana i noći ili prisustva sile Zemljine teže. Nekoliko decenija kasnije to saznanje postaće centar mog naučnog interesovanja.
MOŽDANA ASIMETRIJA – ŠTA JE TO?
Oko sto pedeset godina pre nego što je moja majka rekla meni, francuski lekar Pol Broka će prvi saopštiti Parižanima na jednom stručnom skupu: Nous parlons avec l’hémisphère gauche! (Govorimo levom hemisferom!)
Tada je to bilo daleko od opštepoznate činjenice, štaviše, bio je to tek početak istraživanja o različitosti funkcija koje obavlja svaka hemisfera. Jer za razliku od svih drugih parnih organa u telu, poput bubrega, pluća ili jajnika, samo je naš mozak taj čije dve polovine obavljaju različite uloge. I ako bismo nesrećnim slučajem ostali bez jednog od gore pomenutih organa, to se ne bi odrazilo značajno na naše zdravlje, dok povreda u jednoj od hemisfera ima ozbiljne i često nenadoknadive posledice.
Ali, šta sve podrazumeva moždana asimetrija? Ako ste nekada videli ljudski mozak, ili snimak mozga načinjen magnetnom rezonancom, primetili biste da nema razlika između njegove desne i leve polovine (ukoliko je mozak zdrav). Sve deluje veoma simetrično. I zaista, odstupanja u strukturi između hemisfera – njihovom izgledu, veličini, ćelija od kojih su sačinjene – vrlo su diskretne i često nevidljive golim okom.
Zapravo, najupečatljivija razlika između dve hemisfere se ogleda u njihovim različitim ulogama, tj. funkcijama. Kod većine ljudi centar za govor je smešten u levoj hemisferi, dok je desna hemisfera prevashodno zadužena za vizuelno-prostornu orijentaciju, ali i doživljaj muzike. Takođe, kod većine ljudi leva hemisfera je ta koja kontroliše pokrete desne strane tela, a time i desnu ruku. I kod većine je upravo ta desna ruka veštija.
Dakle, dominantnost ruke je još jedna posledica razlika u funkciji moždanih hemisfera. I mada su ljudima oduvek desnorukost i levorukost bile zanimljive (posebno kada su u pitanju levoruki, kojima su nekada davno čak i pripisivane posebne moći), nauka je tek poslednjih decenija počela da rasvetljava važna pitanja koja se tiču ovog fenomena. Najpre, zašto je uopšte jedna ruka dominantna? I zašto su hemisfere specijalizovane svaka za svoju ulogu? Posebno kada se uzme u obzir da su time posledice njihovog oštećenja mnogo veće…
DA LI I MEĐU (OSTALIM) ŽIVOTINJAMA IMA DEŠNJAKA?
Kada je otkriveno da su kod ljudi moždane hemisfere specijalizovane svaka za svoju ulogu, postavilo se pitanje da li je to isključivo ljudska osobina. Dugo se mislilo da su samo pripadnici naše vrste desnoruki ili levoruki, ali brižljiva istraživanja životinjskog sveta, koja su počela sedamdesetih godina prošlog veka, pokazala su da nije baš tako. Ako krenemo duž našeg filogenetskog („porodičnog“) stabla, prvi živi rođak na kog ćemo naleteti je šimpanza. Iznenađujuće je da šimpanze zaista pokazuju izvesnu desnorukost ili levorukost, ali je ona slabije izražena nego kod ljudi. Takođe je zanimljivo da neke druge vrste majmuna, koje su filogenetski dalje od čoveka, ne pokazuju veću spretnost jedne spram druge ruke.
Međutim, stvari nisu tako jednostavne. Neke druge vrste, nama po poreklu dalje od majmuna, i te kako pokazuju izraženiju spretnost jedne polovine tela. Tu spadaju golubovi, papagaji, pa čak i određeni crvi… Ali ono što je još zanimljivije – dominantnost jedne strane tela izgleda da uopšte nije evolutivno nova stvar. Dokaz za to su „zadnjice“ davno izumrlih zglavkara trilobita. Naime, fosili ovih prastarih životinjica sličnih krabama pokazuju da su trilobiti imali tri put češće ujede od predatora na desnoj strani tela nego na levoj. Što bi značilo da su trilobiti ili njihovi napadači ispoljavali neku vrstu desnostrane dominantnosti – i to sve pre 500 miliona godina.
IMA LI KORISTI OD ASIMETRIJE MOZGA?
Jedno od objašnjenja za to što brojne vrste potpuno različitog evolucionog porekla imaju asimetričnost mozga jeste konvergentna evolucija. To znači da su ove vrste nezavisno jedna od druge stekle istu osobinu zato što se pokazalo da im je korisna za njihove uslove života. Na primer, i delfin i ajkula imaju peraja i izduženo telo, i uopšte uzevši, izgledaju slično, iako je delfin suštinski po poreklu i glavnim karakteristikama bliži čoveku nego ajkuli.
Najupečatljivija razlika između dve hemisfere se ogleda u njihovim različitim ulogama, tj. funkcijama. Kod većine ljudi centar za govor je smešten u levoj hemisferi, dok je desna hemisfera prevashodno zadužena za vizuelno-prostornu orijentaciju, ali i doživljaj muzike.
Zbog čega bi onda različite vrste nezavisno jedna od druge razvile asimetriju moždanih polovina? Šta bi bila korist asimetričnosti hemisfera? Najverovatniji odgovori su veća inteligencija i spretnost.
Brojna istraživanja su pokazala da životinje kod kojih je desnorukost/ levorukost izraženija brže uče i veštije su. Na primer, neki istraživači smatraju da je upravo asimetrija funkcije hipokampusa – dela mozga važnog za prostorno snalaženje – uslovila tako superiornu orijentaciju kod određenih vrsta ptica.
ŠTA JE ASIMETRIJA MOZGA DONELA LJUDIMA?
U jednoj naučnofantastičnoj priči Zorana Živkovića, profesorka paleolingvistike prodaje dušu đavolu kako bi se vratila u praistoriju da čuje kako je zvučao prvi ljudski jezik. Na žalost ili na sreću, ova mogućnost nam u stvarnosti nije dostupna, pa o tome kako je nastao ljudski jezik moramo da zaključujemo na osnovu posrednih dokaza. Tako je čuveni Pol Broka, proučavajući mozgove osoba koje su imale različita oštećenja govora, predložio da je upravo asimetričnost mozga uslovila pojavu jezika. A kako nam je poznato da je i desnorukost uslovljena asimetričnošću uloga hemisfera, prirodno se nameće jedna jako zanimljiva veza iz-među spretnosti ruke i govora. Da li su se manuelna spretnost i jezik razvijali zajedno? Da li su pospešivali jedno drugo? Da li imaju zajedničke centre u mozgu?
Na ovo poslednje pitanje naučnici su dali odgovor putem jednog veoma neobičnog eksperimenta. Zdrave ispitanike su postavili u funkcionalnu magnetnu rezonancu. Ovaj aparat, osim što snima strukturu mozga, beleži i njegovu aktivnost. Dok su ispitanici bili u aparatu, istraživači su im zadavali različite zadatke i gledali koji delovi mozga će postati aktivniji pri obavljanju ovih zadataka. Prvi zadatak se sastojao u tome da „u glavi“ menjaju delove složene rečenice (tj. da manipulišu sintaksom). Drugi zadatak je podrazumevao da ispitanici velikom pincetom premeste ekser iz jedne rupice na dasci u drugu rupicu (tzv. rukovanje oruđem). Istraživači su primetili da je jedan deo mozga posebno aktivan pri obavljanju oba zadatka. Taj deo, koji se nalazi u središtu mozga, naziva se strijatum. Interesantno je da je pri obavljanju oba zadatka bio aktivan levi deo strijatuma. Nakon što su ih snimili, istraživači su malo vežbali jedan od ova dva zadatka sa ispitanicima. Zatim su posmatrali kako će ispitanici raditi zadatak koji nisu vežbali. Na primer, ako su vežbali zadatak sa rečenicom, istraživači su posmatrali koliko će dobro i brzo raditi zadatak sa pincetom. I zapazili su nešto zanimljivo. Vežbanje jednog zadatka je poboljšalo performanse na drugom zadatku. Ova dva nalaza – da manipulacija sintaksom u rečenici i rukovanje oruđem aktiviraju iste delove u mozgu i da vežbanje jednog zadatka poboljšava učinak na drugom – posredno ukazuju da jezik i rukovanje oruđem zaista imaju zajedničku evolutivnu prošlost. Ovo ima praktični značaj upravo u tretmanu osoba koje imaju neke jezičke teškoće. Što nas dovodi do sledećeg pitanja…
ŠTA KADA ASIMETRIJA IZOSTANE – DISLEKSIJA, AUTIZAM I SHIZOFRENIJA
Odavno je primećeno da osobe koje imaju teškoća sa govorom i jezikom imaju smanjenu dominantnost jedne ruke. Recimo, deca koja imaju disleksiju (teškoće u prepoznavanju slova i čitanju) češće su ambideksteri – tj. podjednako koriste levu i desnu ruku. Interesantno je da je slična veza primećena i u drugim neurorazvojnim poremećajima, poput autizma. Deca sa autizmom će sa sličnom učestalošću koristiti obe ruke u odnosu na vršnjake bez ovog poremećaja, a istraživanja sa funkcionalnom magnetnom rezonancom su pokazala da je asimetrija moždanih hemisfera ove dece zaista drugačija.
Iako su jezik i manuelna spretnost učinili ljudski mozak najdominantnijim u životinjskom carstvu, u isto vreme su ga učinili ranjivijim na ove specifične „kvarove“.
Shizofrenija se tradicionalna doživljava kao „čisto“ psihijatrijski poremećaj zbog simptoma kao što su halucinacije, čudne ideje, neobično ponašanje i zanemarivanje lične higijene. Međutim, danas se smatra da je shizofrenija, poput disleksije i autizma, neurorazvojni poremećaj sa kasnim početkom. To znači da neke promene u funkcionisanju mozga postoje još na dečjem uzrastu, ali se sam poremećaj ispoljava tek kasnije u odraslom dobu. Ono što je zajedničko za shizofreniju, autizam i disleksiju je to da je u svakom od ovih poremećaja smanjena dominantnost ruke. U isto vreme, sva tri poremećaja se karakterišu problemima u funkciji jezika. Prema tome, zajednička pojava problema sa jezikom i smanjene dominantnosti ruke takođe sugerišu zajedničko poreklo jezika i motorike kod ljudi. Jedan od prvih koji je tu vezu zapazio bio je čuveni britanski psihijatar Timoti Krou, koji je krajem devedesetih predložio jednu smelu hipotezu – shizofrenija je cena koju Homo sapiens plaća za razvoj jezika. Uprošćeno, da bi jezik nastao tokom evolucije, mozak je dodatno „morao“ da „podeli“ funkcije između hemisfera. Jedino bi na taj način mogao da „podrži“ tako složenu i zahtevnu funkciju kao što je jezik. Kakvu ulogu tu ima dominantnost ruke? Pošto je mozak – koliko god bio bogat neuronima – ipak fizički ograničenih kapaciteta – naše različite fizičke i psihičke funkcije su u mozgu organizovane hijerarhijski i modularno, a neki od modula su zajednički za određene funkcije. Recimo, znamo da pokrete mišića desne ruke kontroliše jedan centar u kori leve hemisfere. To je jedini „posao“ tog centra.
Međutim, jedan drugi centar u središtu mozga – strijatumu – reguliše kojim redosledom će se različiti pokreti ruke odigravati. Taj isti centar u strijatumu reguliše i redosled kojim ćemo formulisati složene rečenice. Prema tome, organizacija rečenice i redosled pokreta ruke dele isti centar, tj. modularnu hijerarhiju u mozgu. U tom smislu, funkcija jezika i manuelne sposobnosti tesno su isprepletane još od početka naše evolucije. Iako su jezik i manuelna spretnost učinili ljudski mozak najdominantnijim u životinjskom carstvu, u isto vreme su ga učinili ranjivijim na ove specifične „kvarove“. Drugim rečima, ako se asimetrija mozga ne razvija dobro, javljaju se značajni poremećaji jezika i drugih pridruženih sposobnosti.
Ono što iz ovoga možemo da izvučeno jesu mogućnosti za terapiju i eventualno prevenciju ovih poremećaja. Recimo, različite vežbe i intervencije koje bi imale za cilj da poboljšaju manuelnu spretnost i da povećaju desnorukost/ levorukost, mogle bi i da doprinesu poboljšanju jezičke sposobnosti ili možda čak i drugih intelektualnih funkcija. Zapravo, neke od ovih intervencija su već odavno deo defektološke prakse, dok se neke nove upravo razvijaju u vodećim istraživačkim centrima za neurorazvojne poremećaje.
ZAKLJUČAK
Kada treba da završim neki tekst, uvek mi se umesto zaključka nameću otvorena pitanja. Nešto poput: kako se razvija moždana asimetrija? Šta sve utiče na nju? Da li nam stepen asimetrije može biti pokazatelj ko je pod rizikom za razvoj autizma ili shizofrenije? I možda najzanimljivije pitanje, ono koje su nam Pol Broka i Timoti Krou ostavili u amanet: da li nam proučavanje asimetričnosti hemisfera može pomoći da razumemo ne samo različite poremećaje već i samu evoluciju našeg mozga?
Tekst je prvobitno objavljen u 42. broju časopisa Elementi.
Milica Nešić je lekar, psihijatar, zaposlena na Klinici za psihijatriju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije. Doktorat iz oblasti neuronauka odbranila je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, gde radi kao klinički asistent. Njeno polje naučnog rada je evoluciona psihijatrija. Posebno je zanima evoluciono poreklo jezika i složenih motornih radnji, koje istražuje kroz prizmu velikih psihijatrijskih poremećaja.