tekst: Milica Nešić
Za vreme mojih studija medicine – što nije bilo tako davno – jedna od vodećih dogmi u neuronaukama je bila da se nove nervne ćelije ne stvaraju tokom života. Učili smo da najviše neurona (nervih ćelija) imamo kada se rodimo, i da je potom jedina moguća sudbina nervnog tkiva odumiranje. A onda se desilo nešto neočekivano. U kratkom vremenskom periodu počela su da se nižu istraživanja koja pokazuju upravo suprotno: neurogeneza kod odraslih ljudi je moguća. U jednom malom delu našeg mozga, zvanom hipokampus, neuroni se mogu stvarati tokom celog života. Tračak nade da možemo odložiti neumitno oglasio je početak ere neuroplastičnosti. Gotovo preko noći buknulo je interesovanje za to kako možemo pospešiti stvaranje novih neurona i novih veza među njima, sprečiti njihovo odumiranje i biti što duže bistre pameti. Reč neuroplastičnost ušla je u svakodnevni govor da označi mogućnost večne mladosti uma. Ali šta zapravo znači i zbog čega nam je važna pokušaćemo da razumemo u daljem tekstu.
Neuroplastičnost podrazumeva osobinu mozga da se menja kako bi se „prilagodio“ zahtevima svakodnevnog života. Otac moderne neuronauke Ramon i Kahal (da, to je jedna osoba) među prvima je upotrebio ovaj pojam da opiše sposobnost neurona da se regenerišu. Danas neuroplastičnost podrazumevamo kao promenu u broju neurona i njihovih veza. Ove veze se nazivaju sinapse. Od toga koliko uspešno sinapse mogu da se naprave (i eliminišu!) zavisi koliko ćemo brzo moći da učimo iz iskustva i prilagodimo se brojnim izazovima života.
SINAPSE OD KOLEVKE PA DO GROBA PRVE TRI GODINE
Bebe i mala deca imaju najveći broj sinapsi. Mi dolazimo na ovaj svet sa 100 milijardineurona i više triliona sinapsi! Sa takvimpočetnim kapitalom nije ni čudo štose najdinamičniji razvoj upravo dešava uprve tri godine života.
Bebe su definitivno najčudesniji primer neuroplastičnosti koji postoji. Ovo su majke oduvek znale, ali je nauka tek odskora razvila metodologiju kojom može proučavati bebeće sposobnosti. U stručnim krugovima se često naglašava da bebe imaju izrazito nezreli mozak. To je možda tačno u najužem smislu – da im je skoro za svaku aktivnost potrebna pomoć. Međutim, ovakvo ograničeno shvatanje nas sprečava da uočimo neke vrlo zanimljive bebeće veštine koje su tu samo nakratko, da bi se izgubile pre nego što većina nas uspe da ih uoči.
Bebe su definitivno najčudesniji primer neuroplastičnosti koji postoji. Ovo su majke oduvek znale, ali je nauka tek odskora razvila metodologiju kojom može proučavati bebeće sposobnosti.
Recimo, da li ste ikada u zoološkom vrtu posmatrali šimpanze? I da li ste probali da u grupi šimpanza shvatite ko je ko? Nama odraslima su prosto sve šimpanze iste. Ali ne i bebama od šest meseci. One mogu da razlikuju lica dve različite šimpanze, a ova sposobnost se polako gubi već sa devet meseci. Takođe, osim što su biološki osvešćenije, bebe su politički korektnije od nas. Za razliku od odraslih, bebe mogu uspešno da razlikuju lica osobe druge etničke pripadnosti (recimo, beba Englez razlikuje lica dve Kineskinje bolje od svoje majke), ali će ih više privlačiti lica iz sopstvene etničke grupe. Ove neverovatne promene bebećih sposobnosti, koje se dešavaju u intervalima od samo nekoliko meseci, rezultat su vrlo dinamičnih neuroplastičnih procesa. Konkretno, što je beba više izložena jednoj vrsti iskustva (recimo, gledanje lica ljudi, a ne majmuna) sinapse koje prenose ove informacije će ojačati, a sinapse koje se ne koriste biće odstranjene. Ali ne moramo da se ograničimo na prepoznavanje lica da bismo se oduševljavali plastičnošću mozga beba i male dece. Postoji nešto mnogo očiglednije, a ništa manje fascinantno, a to je usvajanje jezika. Da, mala deca ne uče jezik, ona ga usvajaju s neverovatnom lakoćom. Dete rođeno u Japanu koje se sa pet godina preseli u Englesku može da propriča engleski toliko dobro da postane jedan od najcenjenijih engleskih književnika u novijoj istoriji (tako je, u pitanju je Kazuo Išiguro), dok se većina odraslih imigranata nikada ne oslobodi naglaska svog maternjeg jezika.
ADOLESCENCIJA
Posle beba, drugo mesto na tronu neuroplastičnosti zauzimaju adolescenti. Promene u sinapsama koje se dešavaju u ovom burnom životnom dobu imaju za cilj da od deteta naprave čoveka. Jedan od ključnih neuroplastičnih procesa koji se tada odigrava naziva se orezivanje sinapsi (engl. synaptic prunning) i podrazumeva da se neuronske veze koje se slabije koriste odstranjuju, a one koje su važne jačaju. Ovi procesi, koji se u manjoj meri dešavaju tokom celog života, u adolescenciji su posebno izraženi. U orezivanju sinapsi ključnu ulogu ima imunski sistem koji pomaže da se nepotrebne neuronske veze eliminišu. Ovo „veliko spremanje“ je poprilično zahtevno (zbog toga adolescentima treba više sna u odnosu na decu i odrasle), te čini adolescentni mozak jako osetljivim na razne stresogene činioce. Neki od njih, kao što je marihuana, najpogubniji efekat ostvaruju upravo u ovom periodu. Takođe, većina psihijatrijskih poremećaja se ispolji prvi put u adolescentnom dobu upravo zbog pomenute osetljivosti mozga u ovoj razvojnoj fazi. Ali kada se adolescencija završi, mlada osoba dobija nove sposobnosti koje dotad nije imala, uključujući bolju kontrolu emocija, kapacitet za odgađanje zadovoljstva, dugoročno planiranje i razvijenije apstraktno mišljenje.
MATRESCENCIJA – POSTAJANJE MAJKOM
Još jedna važna tranzicija obeležena je burnim neuroplastičnim dešavanjima. I mada je u matrescenciji stepen promena uporediv sa onima u adolescenciji, naučnici su tek odskora počeli da ih proučavaju. I veoma su se iznenadili. Već u trudnoći zapaža se smanjene debljine moždane kore, koje se održava čak dve godine nakon porođaja. Do tada je smanjene debljine kore obično povezivano sa nekim oboljenjima, poput demencije, što je naučnike u prvi mah zbunilo. U početku su istanjenje korteksa povezali sa „trudničkim mozgom“, koji karakteriše rasejanost i zaboravnost, ali su kasnija istraživanja pokazala da trudnice i nove majke imaju izraženiji subjektivni osećaj rasejanosti dok su na objektivnim testovima pažnje i koncentracije njihova postignuća u granicama normalnih. Poslednja istraživanja ukazuju da kada je pitanju mozak novih majki, važi maksima „manje je više“. Drugim rečima, iako je ovaj period praćen povećanom ranjivošću na psihičke tegobe, istanjenje moždane kore u majčinstvu zapravo dovodi do poboljšanja određenih kognitivnih procesa. U tom smislu rasejanost budućih majki se ne može shvatiti kao „privremena senilnost“. Naprotiv, biće da je sličnija rasejanosti naučnika koji je pomalo pogubljen za svoj okolinu, ali samo zato što mu je sva pažnja usmerena na nešto veliko i čudesno, od ključnog značaja za opstanak čovečanstva.
Neuroplastičnost podrazumeva osobinu mozga da se menja kako bi se „prilagodio“ zahtevima svakodnevnog života. Otac moderne neuronauke Ramon i Kahal (da, to je jedna osoba) među prvima je upotrebio ovaj pojam da opiše sposobnost neurona da se regenerišu.
STARENJE
Godine prolaze nervoznim korakom, mi gubimo neuroplastičnost. Međutim, taj gubitak nije toliko veliki koliko se ranije mislilo. U suštini, sa starenjem najviše gubimo neurone i sinapse u dva regiona mozga: hipokampusu (koji smo već pominjali na početku) i čeonom delu moždane kore. Sa tim u vezi, sposobnosti koje se smanjuju tokom uobičajenog starenja povezuju se upravo sa ova dva dela mozga. Smanjuju se sposobnost orijentacije u prostoru (hipokampus), brzina obrade novih informacija i planiranje i izvršavanje složenih zadataka (čeona moždana kora). Međutim, zahvaljujući istraživanjima na stogodišnjacima (kojih u nekim delovima sveta ima u većem broju) sada znamo da starenje ne ide nužno ruku pod ruku sa propadanjem. Životne navike, podneblje, crte ličnosti, kao i društveni aspekt života značajno utiču na to kakvu ćemo starost imati.
TAMNA STRANA NEUROPLASTIČNOSTI
Naša vrsta poseduje najplastičniji mozak u životinjskom svetu. To znači da će izgled i funkcionisanje našeg mozga mnogo više zavisiti od sredine (nego od genetike) u odnosu na mozak drugih životinja. Naša iskustva oblikuju samu strukturu mozga – koliko će on imati neurona, kakve će biti veze među njima, koliki će biti njihov stepen aktivnosti… Dakle, uticaj iskustva, tj. spoljašnjih okolnosti, na razvoj ljudskog mozga mnogo je veći nego kod drugih živih bića na planeti. I to je mač sa dve oštrice. Sa jedna strane, tako velika neuroplastičnost omogućava ogroman kapacitet za adaptaciju i učenje (u tome je naša vrsta bez presedana na Zemlji). Ali cena te neuroplastičnosti jeste povećana ranjivost mozga na negativne sredinske faktore.
Zahvaljujući istraživanjima na stogodišnjacima (kojih u nekim delovima sveta ima u većem broju) sada znamo da starenje ne ide nužno ruku pod ruku sa propadanjem. Životne navike, podneblje, crte ličnosti, kao i društveni aspekt života značajno utiču na to kakvu ćemo starost imati.
S obzirom na to da je, posebno u prve tri godine života, mozak poput najmekanije gline na kojoj svaki dodir ostavlja trag, od toga kakve su ruke vajara umnogome će zavisiti rezultat njegovog rada. Periodi najburnijih neuroplastičnih dešavanja, kada dolazi do najvećeg stvaranja i eliminisanja sinapsi jesu periodi kada smo najosetljiviji za neki od poremećaja psihičkog zdravlja. To su upravo faze života opisane u prethodnom delu. Ako sve ide kako treba i imamo podržavajuću sredinu, onda ćemo se razvijati u radoznale, kreativne i prilagodljive osobe. Ako u ovim formativnim periodima imamo loše sredinske faktore, onda naš mozak možda neće moći da dostigne svoje pune potencijale. Prema tome, ista stvar – neuroplastičnost – čini nas i moćnim i ranjivim.
NEISTRAŽENA POLJA
Još je mnogo otvorenih pitanja kada spominjemo neuroplastičnost. Tek smo poslednjih nekoliko godina počeli zaista da uviđamo uticaj različitih činilaca okoline na strukturu i funkciju našeg mozga. Kako naši bliski odnosi utiču na naše sinapse? A meditacija? Psihoterapija? Da li su polni hormoni ti koji stvaraju razlike između mozga muškaraca i žena ili veći efekat u tome ima sredina? I tek što smo zagrebali površinu istraživanja o matrescenciji, kad eto još jedne intrigantne životne faze koja traži da bude odgonetnuta… O patrescenciji i postajanju tatom, kao i o pomenutim gorućim pitanjima, tek ćemo saznavati i, verujem, biti prijatno iznenađeni.
Tekst je prvobitno objavljen u 41. izdanju časopisa Elementi.
Milica Nešić je lekar, psihijatar, zaposlena na Klinici za psihijatriju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije. Doktorat iz oblasti neuronauka odbranila je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, gde radi kao klinički asistent. Njeno polje naučnog rada je evoluciona psihijatrija. Posebno je zanima evoluciono poreklo jezika i složenih motornih radnji, koje istražuje kroz prizmu velikih psihijatrijskih poremećaja.