Zašto se obeležava Dan planete Zemlje? I šta uopšte može da zaustavi dalje Geino obolevanje?
Tekst: S. Bubnjević
Ako uporedite antropomorfne figurice iz Lepenskog Vira sa onim koje arheolozi pronalaze u Vinči, od verovatno povezane, ali pola milenijuma poznije i bitno razvijenije neolitske kulture, zapazićete kako su vinčanske figure žena vitkije i sa skladnijim stasom. Naučnici bi rekli da je to otud što se uz razvoj trgovine promenio ideal lepote, pa tako i predstave u praistorijskim kultovima plodnosti, iz kojih će kasnije izrasti čitava mreža religijskih verovanja u Veliku, Trojnu ili Belu boginju Zemlje.
Tako će se boginja Gea kroz milenijume menjati, od svojih velikih oblika u kamenom dobu do mršavih nožica helenističkih boginja, prateći izmene samog sveta i tehnološki napredak ljudi koji će je sa vekovima sve manje i ređe obožavati, uprkos tome što će ona postajati sve tanja i privlačnija.
No, kako Gea izgleda danas, kad je od svevideće titanke koja upravlja silama planete za većinu ljudi postala samo slovo u arheološkom leksikonu? Ako nastavimo niz i uporedimo je sa stanjem njenog astronomskog predloška na početku 21. veka, Geu nećemo zateći samo slomljenu i izbledelu od anoreksije već i ozbiljno otrovanu i zaraženu svakojakim infekcijama, praćenim hroničnim visokim pritiskom, malim kapacitetom pluća i vodom koja nadolazi.
U takvoj neizvesnosti ona dočekuje i ovogodišnji Dan planete, 22. april, koji naravno ni juče, ni prethodnih godina nije bio nikakva svetkovina njenom božanstvu. Dan planete se generalno smatra za najvažniji globalni ekološki događaj. Kako procenjuje organizacija Earth Day Network, u njemu svake godine učestvuje više od pola milijarde ljudi, zbog čega ga nekad nazivaju „najmasovnijim građanskim praznikom na svetu“.
Dan planete
Dan planete Zemlje je prvi put obeležen 22. aprila 1970. godine u SAD, u erupciji brige za životnu sredinu. Tog dana je, sa željom da zaštiti planetu, na ulice izašlo više od 20 miliona Amerikanaca, što je bio prvi masovni i javni zahtev da se obrati pažnja na ekologiju. Mnogi ekolozi smatraju da je taj događaj bio prekretnica u istoriji oblikovanja ekološke svesti.
U svetu se, inače, obeležavaju i brojni drugi ekološki dani, kao što je Dan zaštite životne sredine (5. juna), ali nijedan nije po svojoj spontanosti i raznovrsnosti toliko u duhu same planete, budući da su svi ostali ekološki datumi izabrani po dogovoru raznih međudržavnih organizacija da označe nekakvo potpisivanje ili izglasavanje, dok je Dan planete, uslovno govoreći, jedna spontana manfestacija planetarnih razmera.
Prvi Dan planete Zemlje, 22. aprila 1970, tadašnji ekolozi pioniri pažljivo su pripremali punih godinu dana, na inicijativu američkog senatora Gejlorda Nelsona i borca za zaštitu životne sredine Denisa Hajesa. Datum je izabran zbog višestrukog značaja, pošto je 22. april dan rođenja čak trojice poznatih ekologa: glumca Edija Alberta (1906–2005), prirodnjaka Džona Mjuira (1838–1914) i agronoma Julijusa Mortona (1832–1902).
Zanimljivo je da su se obeležavanju Dana planete protivile konzervativne snage u SAD, a ekolozi su optuživani za saradnju sa Sovjetskim Savezom. Igrom slučaja, 22. april je rođendan tvorca oktobarske revolucije – Vladimira Iljiča Lenjina.
Međutim, ovaj pokret je postajao sve popularniji, da bi od 1990. godine izašao iz američkih okvira i raširio se kao globalni fenomen. Danas je u njegovo pokretanje svake godine uključeno više hiljada ekoloških organizacija i više od 170 država. Broj ljudi koje Dan planete okuplja verovatno je veći od broja ljudi koji su dosad praznovali bilo kakve dane drevne Velike majke.
Glavni podsticaj milionima ljudi da se pokrenu i nešto učine poslednjih godina bio je problem globalnog zagrevanja. Zbog sagorevanja fosilnih goriva u industriji i pri proizvodnji energije, tokom poslednja dva veka se za 30 odsto povećala emisija ugljen-dioksida i drugih „gasova staklene bašte“.
U inače prirodnom procesu grejanja planete, Zemljina atmosfera je zbog više CO2 počela da zadržava više dugotalasnog Sunčevog zračenja, što je podiglo srednju temperaturu planete. Prema rezultatima objavljenim u kultnom Četvrtom izveštaju Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC), srednja globalna temperatura je od 1900. porasla za 0,6 stepeni Celzijusa, a ako se ništa ne učini, do 2100. mogla bi da poraste između 1,4 i 5,8 stepeni.
Posledice takvog rasta globalne temperature prete da ugroze prirodno okruženje i dosadašnji način života, dok bi se nivo mora mogao podići čak i za sedam metara. Kako bi se nešto preduzelo, ekološki pokreti i mnoge svetske vlade pozivaju na smanjenje emisije CO2, koje bi moglo bar da zaustavi dalje obolevanje planete.
Međutim, glavna nevolja je što se lečenje, od prihvatanja zajedničke dijagnoze do najpogodnije terapije, oteglo i usporilo oko pitanja upravljanja „zdravstvenim fondovima“, pre svega zbog neuspeha klimatske konferencije u Kopehagenu, na kojoj svetski lideri nisu uspeli da pronađu novi sporazum koji bi zamenio postojeći Kjoto protokol. Da li će do njega uskoro doći?
Ovo pitanje se iz politike preselilo u ekonomiju, gde u uslovima nakon krize, mnoge kompanije razmišljaju o razvoju svog zelenog proizvodnog portfolija koji bi odgovorio na izazove budućnosti. No, to su samo delići velike slagalcie. Klimatske promene se ne zaustavljaju, ma kako u uslovima krize, ratova i izbora trenutno nisu u centru pažnje.
Kako u svojoj već kultnoj knjizi Neprijatna istina navodi jedan od neformalnih lidera klimatskog pokreta, bivši američki potpredsednik i nobelovac Al Gor, broj naučnih članaka o klimatskim promenama koji su u poslednjoj deceniji objavljeni u stručnim časopisima i podvrgnuti naučnoj recenziji iznosi 928. Procenat onih koji globalno zagrevanje dovode u pitanje je – nula odsto.
Međutim, u periodu kad su investicije usporene, a neke države otvoreno najavljuju da ne mogu dostići ciljeve u smanjenju emisije CO2, teško da se može očekivati nova dramatična reakcija na takve podatke. „Teško je naterati čoveka da nešto razume kada mu plata zavisi od toga da ne razume“, napisao je pre punog veka i drugim povodom američki pisac, socijalista i novinar Apton Sinkler (1878–1968). Nevolja je što stanje planete, izvesno, zavisi od veličine tog razumevanja.