Zbog svoje sjajnosrebrnkaste boje i tečnog stanja na sobnoj temperaturi, živa je od davnina zauzimala posebno mesto među ostalim metalima. Bila je poznata Egipćanima, Kinezima, Grcima, Rimljanima, ali i narodima Srednje Amerike. Svaka od ovih kultura je imala svoje legende o živi, kojoj su pripisivana lekovita i magijska svojstva. Živa je bila osnovni činilac svih alhemičarskih snova o otkriću tajne nastanka zlata, ali i pojava koja je intrigirala mnoge filozofe prirode.
Tako je za Aristotela, koji nam daje najstariji sačuvani pisani izvor o ovom metalu, živa predstavljala jedan od izuzetaka njegovog opšteg pravila prema kojem tečna tela najvećim delom sadrže element vode. Za takva tela je karakteristično da, poput vode same, na dovoljno niskim temperaturama prelaze u čvrsto stanje. Međutim, izgleda da Aristotel nikada nije bio svedok prelaska žive u čvrsto stanje, jer to zahteva temperaturu od oko -39°C, mnogo hladniju od grčkih zima. Zbog toga je čuveni filozof zaključio da živa predstavlja neobičan spoj zemlje i vazduha, gde vazduh odnosi prevagu, što za posledicu ima živinu karakterističnu strukturu.
Prema legendi sa istoka, prvi kineski car Ćin Ši Huang, za kojeg se vezuje izgradnja Velikogzida, sahranjen je zajedno sa živopisnommaketom carstva kojim je vladao. Na ovoj maketi,kineske reke su bile mali potoci žive koji suse ulivali u veliki živin bazen koji je predstavljaomore. Legenda kaže i to da je ovaj vladarizgubio život kada je popio živu nadajući se daće mu ona podariti besmrtnost.
Ova epizoda nam ukazuje na to da, uprkos svojoj intrigantnoj pojavi, živa može biti izuzetno toksična. Ta odlika žive je kroz istoriju bila dobro poznata svim narodima koji su je eksploatisali. Glavni prirodni izvor žive je mineral cinabarit, živin sulfid, iz kojeg se zagrevanjem može dobiti čista živa. Cinabarit je vekovima korišćen kao izvor boje koju znamo kao cinober crvenu. Iako je ovaj mineral u mnogim kulturama bio na izuzetnoj ceni, rudnici cinabarita su važili za okruženje u kojem su se razvijale razne fizičke bolesti, ali i ozbiljna duševna oboljenja. Rimljani su ove rudnike koristili kao poslednju stanicu za zločince ili politički nepodobne. Dugo izlaganje uticaju žive bilo je jednako sporoj smrtnoj kazni.
Podaci govore da je u poslednjih sto godina, zahvaljujući ljudskom faktoru, koncentracija žive u atmosferi porasla tri do pet puta.
Dobro poznati lik iz Alise u Zemlji čuda Luisa Kerola je Šeširdžija, koji Alisu poziva na ludu čajanku. Kerol je kao inspiraciju uzeo u to vreme uvreženu frazu „biti lud kao šeširdžija“. Ovaj izraz, međutim, krije daleko mračniju prošlost. Naime, radnici u industrijskoj proizvodnji filcanih šešira su tokom 18. i 19. veka radili u uslovima u kojima su bili izloženi živinim otrovnim isparenjima, bez ikakve zaštite. Živa deluje kao težak neurotoksin, koji izaziva poremećaje u centralnom nervnom sistemu. Redovna izloženost ovim isparenjima može da izazove čitav niz problema u radu unutrašnjih organa, ali i tremor, poremećaje vida i sluha, demenciju, pa čak i halucinacije.
Ovih nekoliko priča nam govore o neobičnom mestu koje živa zauzima u nasleđu mnogih kultura. Iako je eksploatacija cinabarita stara hiljadama godina, živa je dobila posebno istaknutu ulogu nakon industrijske revolucije. Tokom dvadesetog veka, koristila se za rad mnogih svakodnevnih predmeta kao što su baterije, sijalice, prekidači i, naravno, termometri.
Međutim, čak i ako nijedan od ovih predmeta pojedinačno ne predstavlja pretnju za ljude koji ih koriste, njihova industrijska proizvodnja još može ostaviti teške posledice na radnike koji ih proizvode, baš kao i nekada na šeširdžije. Ipak, iako o živi i njenim negativnim dejstvima danas znamo daleko više nego stare kulture, dva nedavna istraživanja pokazuju da mnoge tajne o ovom elementu tek čekaju da budu otkrivene.
KAKO JE ŽIVA NADŽIVELA MAJE?
U studiji koja je objavljena u septembru ove godine, tim istraživača predvođen Dankanom Kukom sa Australijskog katoličkog univerziteta u Brizbejnu otkrio je prisustvo žive na devet od deset majanskih lokaliteta koji su obuhvaćeni istraživanjem. Sama informacija da su Maje imale kontakt sa živom nije neka naročita novost. Prva otkrića na ovu temu potiču već s kraja 19. veka. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka je ova teza u naučnim krugovima postala široko prihvaćena. Bilo je poznato da su na majanskim nalazištima pronađeni cinabarit u prahu, kao i predmeti cinober boje. Dve nove stvari koje ova nedavna studija otkriva tiču se razmera geografskog područja na kojima su ovi tragovi pronađeni, kao i same količine žive koja je na njemu prisutna. U istraživanje su uključeni lokaliteti na poluostrvu Jukatan, u Belizeu, Gvatemali, kao i delovima Hondurasa i El Salvadora, što je prostor koji obuhvata nešto više od 200.000 kvadratnih kilometara, kao i grad Tenotivakan u centralnom Meksiku. Neke od ovih lokacija nalazile su se stotinama kilometara daleko od najbližih prirodnih nalazišta cinabarita.
Jedini lokalitet na kojem nisu pronađeni tragovi žive je Čan B’i, koji je zapravo izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer je u pitanju naselje koje su Maje nastanjivale samo kratko vreme. Ono što ovo istraživanje sugeriše je da živa nije bila nikakva retkost – naprotiv, bila je deo svakodnevnog života Maja tokom klasičnog perioda ove civilizacije. Arheološki ostaci prisustva žive među Majama obuhvataju predmete obojene cinoberom, zatim sačuvane fragmente rude cinabarita i iz nje dobijen prah, i naposletku, tečnu živu. U svom tečnom obliku, živa je pronađena u mnogim ćupovima i drugim posudama. U slučaju Tenotivakana, tečna živa je pronađena u udubljenjima u podu ispod hrama Pernate zmije, za šta naučnici sumnjaju da su u pitanju ostaci mnogo većeg bazena punog ovog metala.
Iako ovo istraživanje pruža mnoge značajne podatke, njime se otvaraju i neka nova pitanja. Ko je, i kako, dopremao živu do majanskih gradova? Koji su razlozi njene široke rasprostranjenosti među Majama? I, možda najintrigantnije, da li je koncentracija žive bila toliko velika da je izloženost njenim otrovnim dejstvima odigrala neku ulogu u propasti majanske civilizacije? Iako na ova pitanja još ne postoje nedvosmisleni odgovori, autori su u okviru samog istraživanja i nekoliko naknadnih intervjua pokušali da daju neka od potencijalnih objašnjenja i smernice za dalja istraživanja.
Kao što je istaknuto, većina majanskih naseobina bila je veoma daleko od dostupnih nalazišta cinabarita. Ovo znači da su iskopavanje, proizvodnja, trgovina i prerada žive bile široko rasprostranjene i veoma značajne delatnosti. Istovremeno, svaka od njih je predstavljala veliki logistički izazov – posebno kada je u pitanju živa u tečnom stanju. Iako u ovom trenutku ne može da se precizno odgovori na pitanje kako je tačno izgledao čitav ovaj proces, treba uzeti u obzir da su Maje imale razvijenu mrežu trgovinskih puteva kojima su prenosile važne materijale, poput žada ili opsidijana, stotinama kilometara preko Srednje Amerike. Verovatno je da je cinabarit bio još jedna značajna roba kojom se trgovalo na ovim putevima. Ipak, teško da bi se iko izlagao tolikom trudu ako je funkcija žive za Maje bila samo dekorativna. Naprotiv, ona je predstavljala mnogo više. Prema tvrdnji jednog od koautora studije, Maje su verovale da živa sadrži čulel, mistični entitet koji bi se, u nedostatku boljeg izraza, mogao prevesti kao „duša“. Maje su smatrale da je čulel zajedničko svojstvo ljudi i životinja, koje omogućava njihovu međusobnu interakciju i komunikaciju. Ta sila, koja se nalazi u krvi, omogućava psima da razumeju komande koje im izdaju ljudi, ali i samim ljudima da se sporazumevaju pomoću jezika. Zbog specifične crvene boje, Maje su bile sklone da ovo svojstvo pripišu i neživom objektu kao što je ruda cinabarita, ali i tečnoj živi koja se iz nje dobija. Oni, strogo govoreći, tu rudu i nisu smatrali neživim predmetom, već nečim što ima dušu i što je, samim tim, sposobno za određeni vid interakcije. Drugim rečima, živa je bila živa. Zato je za Maje ona bila sakralna tečnost, a cinober boja je krasila zidove palata i hramova, kao i komade grnčarije. Tokom vremena, iz fragmenata cinabarita bi iscurela tečna živa, koja se potom slivala u zemlju ili vodu.
Ovo nas dovodi do poslednjeg pitanja: da li je i koliku ulogu živa odigrala u propadanju majanske civilizacije? Iako je cinabarit u Srednjoj Americi počeo da se iskopava već krajem drugog milenijuma pre nove ere, najveći broj artefakata koje su analizirali Kuk i njegove kolege potiče iz srednjeg i poznog klasičnog perioda (između 3. i 9. veka n.e.); upravo onog perioda koji je prethodio postepenom napuštanju majanskih gradova. Maje su, poput Rimljana, dobro znale za opasnosti rada u rudnicima cinabarita i posledice duge izloženosti ovom materijalu. Međutim, moguće je da istovremeno nisu bili svesni da su prah koji se pravio mrvljenjem ove rude i živa koja se dobijala zagrevanjem, podjednako opasni. Neki od indikatora da zaista nisu bili svesni ove opasnosti su to što su cinober, osim za dekoraciju zidova i predmeta, koristili i kao boju za telo, kao i to što su skladištili tečnu živu u palatama i hramovima.
Zbog specifične crvene boje, Maje su bile sklone da ovo svojstvo pripišu i neživom objektu kao što je ruda cinabarita, ali i tečnoj živi koja se iz nje dobija. Oni, strogo govoreći, tu rudu i nisu smatrali neživim predmetom, već nečim što ima dušu i što je, samim tim, sposobno za određeni vid interakcije. Drugim rečima, živa je bila živa.
Kako je studija pokazala, koncentracija žive je bila najviša u Tikalu, velikom majanskom gradu u današnjoj Gvatemali. Ovo je istovremeno lokacija sa najvećom otkrivenom količinom tečne žive od svih koje su bile obuhvaćene istraživanjem. Živa, koja je vremenom curela iz korišćenih boja, praktično je tekla niz zidove i slivala se u dva rezervoara vode, jedan ispod hrama, a drugi ispod palate. Ipak, najveći deo stanovništva Tikala je koristio udaljenije rezervoare vode, dok su ova dva kontaminirana bila namenjena onima koji su živeli u neposrednoj blizini palate i hrama. Ovo upućuje na još jednu zanimljivost: upravo su vladajuće elite bile u najvećoj meri podložne trovanju živom. Ne samo što su se u njihovim piramidama skladištili živa i predmeti obojeni cinoberom, već su i, prema nekim navodima, sveštenici tokom rituala često palili cinabarit i iz njega puštali živu. Među mnogim zdravstvenim problemima koje izaziva, hronično trovanje živom za posledicu može imati i ozbiljne poremećaje metabolizma. Otud je posebno interesantno da je poslednji kralj Tikala, Mračno Sunce, na sačuvanim crtežima prikazan kao abnormalno gojazan!
Koncentracija žive koja se danas nalazi na ovom lokalitetu je u nekim delovima i do sedamnaest puta veća od one koja je dovoljna da izazove trovanje kod ljudi. To znači da je ovo mesto i dan-danas potencijalno opasno za posetioce i istraživače. Pritom, moramo uzeti u obzir da govorimo o vremenskoj razlici većoj od 1000 godina, tokom kojih je najveća količina žive isparila.
Dodatna istraživanja su potrebna kako bi se utvrdilo da li je visok stepen kontaminacije živom odigrao ulogu u velikim istorijsko-kulturnim promenama koje su obeležile kraj klasičnog perioda majanske kulture. Zato je sledeći potez na geohemičarima i arheolozima koji treba da istraže mesta kojima se živa kretala, kao i ljudske ostatke u potrazi za tragovima trovanja. Bez obzira na to do kakvih će se novih saznanja doći, već danas je sasvim jasno da je majanska kultura, koja jedva da je koristila metale, uspela da putem žive ostavi takav uticaj na svoje okruženje, da je njen hemijski otisak vidljiv nakon više od jednog milenijuma.
KOCKA JE BAČENA
Šestostrane kocke za igru, sa označenim brojevima od jedan do šest na svakoj stranici – kakve i danas koristimo – u upotrebi su preko 4000 godina. Pronalažene su na lokalitetima u Egiptu, Indiji, Persiji, ali čini se da nigde u prošlosti nisu bile toliko rasprostranjene kao u starom Rimu. Kockice od drveta ili kostiju javljale su se na rimskim lokalitetima širom nekadašnjeg carstva. Arheološka otkrića i pisani izvori nam otkrivaju da su ih Rimljani koristili kako za igre na tabli tako i za kockanje koje je bilo uobičajeni porok rimskih građana.
Karakteristična osobina rimskih kockica za igru je njihova asimetričnost. Tim arheologa i antropologa sa Univerziteta Kalifornije u Dejvisu, u istraživanju objavljenom juna ove godine, utvrdio je da je preko 90% pronađenih kockica blago spljošteno, tako da po obliku više odgovaraju kvadru nego savršenoj kocki. U praksi, ovo znači da se prilikom bacanja kockice dve šire stranice pokazuju malo češće nego preostale četiri. Kako objasniti ovu neobičnu pojavu? Za ove istraživače prosto objašnjenje da Rimljani nisu imali dovoljno naprednu tehnologiju da proizvedu savršenu kockicu nije bilo prihvatljivo, jer govorimo o civilizaciji koja nam je, između ostalog, ostavila akvadukte i hiljade kilometara popločanih puteva.
Odgovor koji naučnici nude je da Rimljani jednostavno nisu mnogo marili za ono što bismo danas nazvali jednakošću ishoda, jer je moderna ideja verovatnoće sasvim izmicala prosečnom stanovniku onog vremena. Prema njihovom verovanju, svaki (za smrtnike) nasumični ishod zapravo je bio odluka bogova poput Fortune, personifikacije sreće. Ako bilo koji od brojeva koje kocka pokaže podjednako zavisi od volje bogova, sledilo bi da je svaki ishod, iz ugla igrača, jednako verovatan. Taj ishod ne može biti posledica nečega tako banalnog kao što je oblik kockice za bacanje, te zbog toga rimske zanatlije nisu pridavale naročitu pažnju njihovoj simetriji.
Ipak, koliko su stare igre na sreću, toliko su stari i pokušaji da se sreća, čak i nečasnim sredstvima, preokrene u sopstvenu korist. Iz pisanih i materijalnih izvora znamo da je bilo Rimljana koji su na razne načine pokušavali da izigraju volju bogova. Dve metode varanja bile su poznate vekovima. Najpre, neretko su u upotrebi bile kockice koje su imale dva ista broja na suprotnim stranama. Tako je nepažljivom igraču moglo da promakne da njegov protivnik, na primer, dobija šestice malo češće nego ostale brojeve, a jedinice nikada. Dovitljiviji prevaranti koristili su kockice napunjene olovom, takve da pretežu na određenu stranu, te su pokazivale broj na suprotnoj strani češće nego bilo koji drugi. Ipak, nakon nekoliko odigranih partija, ni jedan ni drugi vid varanja nije mogao lako da obmane opreznog kockara. Međutim, u oktobru ove godine saznali smo da je postojao i treći, daleko suptilniji vid varanja, koji je zahtevao posebno pripremljene kocke za igru.
Ova vrsta kocki je sasvim slučajno (ili voljom Fortune) otkrivena 2000. godine, kada je grupa školaraca iz Belgije tokom ekskurzije posetila obližnji rimski lokalitet. Tada je jedna desetogodišnja učenica nepažnjom polomila izloženi primerak kocke za bacanje napravljen od kosti. Iz polomljene kosti je procurila sivkasta tečnost: živa. Iako je slučaj bio zanimljiv, čitava anegdota bi pala u zaborav da dvoje belgijskih arheologa, više od dvadeset godina nakon tog događaja, nisu uspeli da proniknu u tajne ove neobične kockice.
Njihovo istraživanje pokazuje da su kockice sa živom, iako veoma retke, mogle da se nađu širom nekadašnjih oblasti Galije i Germanije. Kako autori smatraju, njihova funkcija bila je istovetna pomenutim kockicama sa olovom, uz jednu bitnu razliku. Te kockice su bile daleko fleksibilnije jer su omogućavale varalicama da povećaju verovatnoću da će pasti bilo koji broj koji im je u datom trenutku potreban. Naime, sve što je igrač morao da uradi bilo je da neposredno pre bacanja diskretno zadrži kockicu nagnutom na određenu stranu – na primer, ako bi želeo da kockica pokaže broj šest, bilo je dovoljno da nagne kockicu tako da se živa slije ka jedinici. Tečna struktura žive je omogućavala da u sledećem bacanju, kada bi mu recimo odgovarao broj pet, iskoristi istu kockicu. Ovo je bila još jedna velika prednost u odnosu na kockice sa olovom, jer je ovaj tip varanja bilo gotovo nemoguće otkriti.
U ovom trenutku, jedna od najteže pogođenih regija je Arktik, na kojem je čak 98% prisutne žive iz drugih delova planete.
Ono što posebno zapanjuje kod ovih kockica je neverovatna preciznost sa kojom su morale biti izrađene. Kockica bi bila pažljivo izbušena i napunjena živom, uz oprez da ne postane primetno teža, a potom bi rupa morala da se zatvori istim materijalom. Čitav ovaj proces je zahtevao znanje pravih majstora zlatarskog zanata, kao i precizne instrumente i materijale koje nije bilo lako nabaviti. Stoga, kako ovi naučnici zaključuju, jedna ovakva kockica je morala vredeti pravo malo bogatstvo. Njihov zaključak je dodatno potkrepljen činjenicom da je većina tih kockica pronađena na nekadašnjim lokacijama rimskih vila u kojima su živeli najbogatiji građani.
Ako su zaključci ovog zanimljivog otkrića na mestu (a dodatna istraživanja tek slede), potencijalna cena ovih predmeta nam otkriva još nešto: pojedini Rimljani su se, po svoj prilici, kockali u veoma velike sume. Onaj ko je bio spreman da uloži ogroman novac u takav predmet, uradio bi to samo ako bi očekivao da će mu se zauzvrat vratiti još veća suma novca. Izgleda da su neki Rimljani odavno ostvarili snove alhemičara i pronašli način da živu pretvore u zlato. Sreća je možda pratila hrabre, ali je još verovatnije da je pratila bogate.
ŽIVOT BEZ ŽIVE
Podaci govore da je u poslednjih sto godina, zahvaljujući ljudskom faktoru, koncentracija žive u atmosferi porasla tri do pet puta. Međutim, kako ističu autori studije o Majama, ovi najnoviji trendovi su samo nastavak višemilenijskog procesa koji je doveo do toga da se živa nađe na mestima na kojima se bez ljudskog uticaja nikada ne bi pojavila. Kuk i njegove kolege zastupaju stav da živimo u epohi „antropocena“, ali smatraju da je ona započela mnogo pre industrijske revolucije, te smatraju da je njihova studija jedan u nizu dokaza da smo pre 1000-2000 godina na delu imali „majacen“. Ovo je izraz koji naučnici koriste od 2015. godine kako bi označili sve globalne posledice koje su proistekle iz uticaja majanske urbane i ruralne infrastrukture u džunglama Srednje Amerike.
Njihova studija nam pokazuje kakve posledice može imati nekontrolisana eksploatacija žive koja se dešavala na jednom, globalno gledano, malom komadu planete. Ako su posledice majacena vidljive nakon više od jednog milenijuma, možemo samo zamisliti kakve razorne posledice ostavlja planetarno velika upotreba žive tokom poslednjih decenija.
Zbog svoje sjajnosrebrnkaste boje i tečnog stanja na sobnoj temperaturi, živa je od davnina zauzimala posebno mesto među ostalim metalima.
U ovom trenutku, jedna od najteže pogođenih regija je Arktik, na kojem je čak 98% prisutne žive iz drugih delova planete. Do akumulacije žive na Arktiku dolazi njenim otpuštanjem iz atmosfere i putem cirkumpolarnih morskih struja, dok klimatske promene izazivaju dodatno oslobađanje žive iz zemljišta koje se zagreva. Na Arktiku su ugrožene čitave populacije ptica, riba, polarnih medveda, kitova i foki, koje su izložene koncentraciji žive koja je stotinama puta veća od one koja bi se tamo našla prirodnim putem.
Danas nam je poznat negativan uticaj žive, ne samo po zdravlje individualnih organizama već i po čitavu životnu sredinu. Zato od polovine prošlog veka traju pozivi da se emisija žive u atmosferu smanji, kao i da se, za svakodnevne potrebe, zameni bezopasnim materijalima. Kao nastavak ovih trendova, Svetska zdravstvena organizacija je 2013. godine pokrenula inicijativu da se iz medicinske upotrebe izbace merni instrumenti koji sadrže živu. Blizu 140 država se obavezalo da će poštovati konvenciju Ujedinjenih nacija koja predviđa smanjenje emisije žive i njeno postepeno uklanjanje iz industrijske proizvodnje. Ovi globalni napori su neophodni jer, za razliku od Rimljana, odavno nismo u prilici da se kockamo sa živom.
Tekst je izvorno objavljen u 31. broju časopisa Elementi.
Miljan Vasić je student doktorskih studija na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trenutno radi kao istraživač na Institutu za filozofiju. Njegovo primarno polje istraživanja je filozofija politike.