U trećem u nizu Kreativnih atlasa o intelektualnim rasadnicima evropskih matematičarki pišemo o Getingenu, čuvenom nemačkom univerzitetu
Univerzitet u Getingenu nalazi se u istoimenom gradu u centralnoj Nemačkoj, na jugoistoku Donje Saksonije. Grad broji oko 130.000 stanovnika i mahom se vezuje upravo za ovaj prestižni univerzitet koji je 1732. osnovao britanski kralj Džordž Drugi. Ubrzo po osnivanju postao je jedan od najvećih u Evropi, poznat po studijama prava koje je tu pohađao Napoleon, dok su među drugim poznatim studentima bili i Šopenhauer i Oto fon Bizmark.
Tokom 19. veka, Univerzitet je dobio reputaciju kao izuzetan u prirodnim naukama, posebno matematici. O nivou profesorskog kadra najbolje govori podatak da je do danas 45 dobitnika Nobelove nagrade ovde predavalo ili izučavalo neko polje nauke. Danas broji 13 fakulteta i ponosi se jednom od najvećih nemačkih biblioteka koja sadrži čak četiri miliona knjiga.
Za istoriju evropskih matematičarki Getingen je izuzetno značajan budući da im je omogućavao da ovde studiraju u vreme kada je to bila prava retkost za žene. Samo pravo na pohađanje časova predstavljalo je veliku privilegiju, a kada se na to dodaju ozbiljnost i rang ovog univerziteta, ne čudi podatak da je njegovo ime u biografijama većine evropskih matematičarki.
Njihovi životi su se umnogome preplitali. Lorna Meri Svejn, kao i Olga Tod, o kojoj je već bilo reči, prvo je studirala u okviru Kembridža, na Njunham koledžu, koji je prvi posle Girtona na studije primio žene. Baš kao njena kolegnica, svoj poziv je pronašla u radu na letelicama i istraživanju uticaja centrifugalne sile na određene delove aviona. Opet, kao i mnoge druge Engleskinje, studirala je i na Getingenu, koji je morala da napusti kada je izbio rat.
Među matematičarkama kojima je u napornom putu probijanja kroz muški akademski svet Getingen predstavljao svetlu tačku najpoznatija je Ruskinja Sofija Kovalevska. Pošto je sama naučila osnove trigonometrije, porodica je uvidela njen talenat za matematiku i poslala je u srednju školu u Sankt Peterburg. Sonja je želela da studira, ali ne samo da nije mogla da se školuje u Rusiji već joj kao nevenčanoj ženi nije bilo dozvoljeno ni da putuje sama. Da bi otišla u Švajcarsku na studije, stupila je u fiktivni brak sa Vladimirom Kovalevskim.
Međutim, Sonja je želela da studira kod najpoznatijeg profesora tog doba Karla Vajerštrasa, no to nije bilo moguće jer Berlinski univerzitet nije primao žene. Vajerštras je ubrzo shvatio da Kovalevska ima neverovatan talenat i pristao da je podučava naredne četiri godine. Konačno, u julu 1874, Univerzitet u Getingenu dodelio joj je titulu doktora.
Međutim, ni ovo nije bilo dovoljno da joj omogući posao. Narednih deset godina provela je tražeći način da se ostvari u svom pozivu. Tek je 1883. dobila poziv od Stokholmskog univerziteta da dođe u Švedsku da predaje, gde je dve godine kasnije postala i šef katedre za mehaniku. O izvanrednom umu ove žene svedoči i činjenica da je Francuska akademija nauka povisila nagradu sa 3000 na 5000 franaka kada je primila njen rad o rotaciji čvrstih tela oko nepokretne tačke, da teorema za parcijalne diferencijalne jednačine nosi naziv Koši-Kovalevska i da je jedan krater na Mesecu nazvan upravo po njoj.
Ipak, ovoj neverovatnoj ženi verovatno bi od njenog lika na poštanskoj markici, na kojoj se u Rusiji našla tek pedesetih godina 20. veka, više značilo da je mogla neometano da se bavi svojim poslom.
No, ni na Getingenu studije nisu išle lagano. Grejs Čišlom Jang, studentkinja sa Girtona, koja je došla u Donju Saksoniju da nastavi proučavanje matematike, morala je da dobije dozvolu od nemačke vlade kako bi doktorirala. Da bi uopšte mogla da brani svoju tezu, koju je, naravno, pisala na nemačkom, morala je da položi test iz geometrije, diferencijalnih jednačina, fizike, astronomije i oblasti svoje disertacije. Uspešno položivši sve ove ispite i odbranivši tezu pod nazivom „Algebarske grupe i sferična trigonometrija“, postala je prva žena koja je primila zvaničnu diplomu doktora nauka u Nemačkoj.
Najpoznatija matematičarka koja je deo svoje karijere provela na Getingenu je svakako Emi Neter. Časove matematike pohađala je u rodnom Erlangenu, na univerzitetu na kom je predavao njen otac. Ipak, „pohađala“ možda nije prava reč. Zato što je bila žena, nije mogla zvanično da se upiše u školu, već joj je bilo samo dopušteno da časovima „prisustvuje“. Nekoliko godina kasnije, postala je druga žena koja je dobila diplomu iz matematike, ali ni pored doktorata nije mogla da se zaposli na Erlangenu, pošto Univerzitet nije primao žene za profesore.
Emi je sarađivala sa ocem i objavljivala radove pod svojim imenom, zahvaljujući čemu su je kolege sa Getingena pozvale da im se pridruži u daljem radu na jednoj od Ajnštajnovih teorija. Emi je pristala i ubrzo postala predavač. Godine 1918, po završetku rata, kada je zbačen kralj i Nemačka postala republika, ženama je omogućeno da glasaju, ali čak ni tada Emi Neter nije mogla da prima platu za posao koji je obavljala. Ovo joj je omogućeno tek posle tri godine profesorskog rada, tokom kog je zadobila izuzetno verne studente, koji su mahom postali veliki matematičari.
Po dolasku nacista na vlast, Emi i njen brat, takođe profesor, morali su da izbegnu iz Nemačke budući da je Hitler zahtevao da svi profesori Jevreji budu izbačeni za fakulteta. Emi je prebegla u Sibir, odakle je prešla na američki koledž „Brin Mar“, četvrti „najveći zajednički sadržilac“ u životima američkih matematičarki.