U drugom u nizu Kreativnih atlasa o univerzitetskim stecištima evropskih matematičarki pričamo o „Lomonosovu“, Moskovskom državnom univerzitetu
Tekst: Staša Bajac
Ilustracija: Stefan Unković
Moskovski državni univerzitet, osnovan 1755. na inicijativu Ivana Ivanoviča Šuvalova i Mihaila Vasiljeviča Lomonosova, naredbom ruske carice Jelisavete Petrovne, najstariji je ruski univerzitet. Zgrada Univerziteta se prvobitno nalazila na Crvenom trgu, a Katarina Velika je naložila da se preseli u sadašnju neoklasičnu građevinu na drugoj strani ulice Mohovaja. No, kada kažemo Univerzitet u Moskvi, prvo što nam padne na pamet je impozantna arhitektura zgrade „Lomonosov“ u kojoj se Univerzitet nalazi od 1953. Naime, 1949. Staljin je naredio da se izgradi sedam kula koje bi opasivale grad, a arhitekta Lev Rudnev dobio je zadatak da projektuje najveću od „sedam sestara“, koja bi udomila Moskovski univerzitet. U to vreme, sa svojih 240 metara, zgrada je predstavljala najvišu zgradu na svetu van Njujorka, a do 1990. najvišu zgradu u Evropi. Ipak, do dan danas ostaje ubedljivo najviša obrazovna institucija na celom svetu, budući da je prva sledeća, tokijska kula Modo Gakuen Kakun, izgrađena 2008. godine, čak 35 metara niža.
Nažalost, fizička visina ove zgrade nije uvek bila upravo srazmerna sa naprednošću misli njegovog mecene. Za vreme Staljinove vlasti, Olga Aleksandrovna Ladiženskaja, matematičarka koja će devedesetih postati zamenik direktora sanktpeterburškog matematičkog univerziteta i autor preko 250 radova, nije mogla da brani svoju doktorsku tezu na „Lomonosovu“ jer joj je otac osuđen na smrt kao „klasni neprijatelj“. No, ona svakako nije bila jedina koja je trpela posledice represivnog režima. U periodu između tridesetih i pedesetih godina 20. veka, sovijetski naučnici nisu imali nikakav kontakt sa svojim kolegama iz inostranstva, dok su određene grane nauke poput genetike označene kao promoteri antikomunističkih ideologija. Određeni broj naučnika osuđen je na doživotne robije.
No, do Staljina i premeštanja na ovo istorijsko mesto, Univerzitet je preživeo turbuletne događaje i prevrate, i bio stecište revolucionarnih ideja. Naime, 1905. se ovde osniva socijal-demokratska organizacija koja poziva na to da se u Rusiji zbaci car i proglasi Republika. Kao odgovor, carska vlada je uvela svoje trupe na kampus želeći da Univerzitet zatvori, a 1911. u znak protesta protiv ovih represivnih mera i maltretiranja profesora, 130 naučnika i profesora je kolektivno dalo ostavke. Do Oktobarske revolucije fakultetska vrata bila su otvorena samo za pripadnike burožoazije, međutim, od 1919. ukinute su školarine, a Univerzitet je počeo da prima i decu radničke klase.
Otprilike u to vreme, Univerzitet upisuje i prva žena, buduća matematičarka, Nina Karlovna Bari. Na fakultetu je počela da se ističe u okviru grupe „Luzitanija“, nazvanoj po profesoru matematike Nikolaju Nikolajeviču Luzinu, sa kojim su istraživali teorije fukncija. Barijeva je bila odličan student i odmah po diplomiranju počela je da radi kao nastavnik na Moskovskom šumarskom institutu i Komunističkom institutu. Ubrzo potom pri Univerzitetu „Lomonosov“ osnovan je Istraživački institut za matematiku i mehaniku, gde je, pored svojih obaveza kao predavač, kao student izučavala trigonometriju. Svoje rezultate je 1922. predstavila Moskovskom matematičkom društvu, čime je ušla u istoriju kao prva žena koja je svoj rad prezentovala ovoj instituciji. U narednom periodu usledili su i štampanje teze koja se bavi pitanjem pod kojim uslovima je trigonometrijski razvoj date funkcije jedinstven, i nagrada Glavnauk za objašnjenja problema nekih trigonometrijskih funkcija.
Nekoliko godina pre akademskih uspeha Nine Karlovne Bari, istorijski pečat ostavila je ruska matematičarka Nadežda Gernet. Studije je pohađala na Univerzitetu u Getingenu, izuzetno važnom mestu za evropske matematičarke, koje je među prvima u svetu ženama omogućavalo studiranje, ali je svoju master tezu polagala 1913. na Moskovkosom univerzitetu, postaviši druga žena koja je ovde dobila diplomu iz matematike. Tokom narednih godina, predavala je u Lenjingradu i Sent Peterburgu, a u Moskvi je postala i šesti član Matematičkog društva, no, nažalost, ovi uspesi nisu mogli da je zaštite od mraka Drugog svetskog rata – Nadežda Gernet umrla je tokom opsade Lenjingrada.
Ipak, kao i svoje engleske koleginice, neke ruske matematičarke uspele su daju svoj stručni doprinos za vreme rata. Tri dana po početka borbi, univerzitetski profesori i studenti počeli su dobrovoljno da se prijavljuju u vojsku, a jedna divizija koja je kasnije branila Moskvu formirana je isključivo od dobrovoljaca sa „Lomonosova“.
Oni koji su ostali, nastavili su sa istraživanjima koja su poboljšala ratne avione, preciznost artiljerije, pronašli nove vrste eksploziva. U ovo vreme, departman za medicinu izneo je zgrušivač krvi, dok su geografi Crvenu armiju opskrbljavali sa mapama. Među matematičarkama našla se i Vera Nikolajevna Maslenjikova, koja je tokom rata radila u diviziji protivvazdušne odbrane, za šta je primila i orden. Po završetku rata, vratila se studijama inženjerstva, posle kojih je upisala i matematiku na Moskovskom univerzitetu. Na Institutu „Steklov“ Ruske akademije nauka, gde je odbranila i doktorsku tezu, radila je 22. godine, dok je na Univerzitetu ruskog narodnog prijateljstva upravljala Odeljenjem za diferencijalne jednačine i analizu finkcija.
Skoro u isto vreme, na istim mestima i na istim poljima radila je ukrajinska matematičarka Olga Oleinik. Odbranivši doktorsku tezu o diferencijalnim jednačinama na Institutu za matematiku Moskovskog univerziteta, gde je i studirala, ovde je do kraja svoje profesionalne karijere radila kao profesor. Kao i njena koleginica Maslenjikova na „Steklovu“, na Moskovskom univerzitetu postala je vođa Katedre za diferencijalne jednačine. Ali, nisu se mimoišle ni na „Steklovu“, gde se Oleinkova aktivno bavila istraživačkim radom. Tokom svog života, na temu algebarske geometrije, parcijalnih diferencijalnih jednačina i matematičke fizike napisala je preko 370 radova, koji su objavljeni, i čak osam knjiga, zavredivši brojne nagrade „Čebotarev“ 1952, „Lomonosov“ 1964, i Državne nagrade 1988. Godine 1985. proglašena je počasnim naučnikom Ruske Federacije, a deset godina kasnije predsednik joj je dodelio Orden časti.
Univerzitet sa kog su potekle sve ove matematičarke i dan-danas je najbolji ruski univerzitet sa izuzetnim postignućima iz oblasti prirodnih nauka. Možemo da pretpostavimo da koncertna sala, pozorište, bazen, kafeterija, pošta i biblioteka, druga u Rusiji po broju knjiga, koji se nalaze u sklopu ovog objekta ipak inspirišu rad, ili, bar, olakšavaju studiranje.