Petog juna ove godine navršilo se tačno 40 godina od kada je u biltenu Morbidity and Mortality Weekly, američkog Centra za kontrolu bolesti, objavljen članak u kojem je opisano prvih pet slučajeva pacijenata obolelih od side. Grupa kliničara tada je opisala pet slučajeva zapaljenja pluća uzrokovanog infekcijom gljivicom Pneumocystis carinii – dotad zabeleženog samo kod pacijenata sa ozbiljno kompromitovanim imunskim sistemom. U svih pet slučajeva dijagnostikovanih između oktobra 1980. i maja 1981. reč je bila o homoseksualcima iz Los Anđelesa, koji su prethodno bili zdravi i nisu koristili lekove koji potiskuju imunski odgovor.
POGLEDAJTE KOMPLETAN SNIMAK TRIBINE „POUKE PANDEMIJE HIV-a“
„U to vreme, za spomenutu retku vrstu upale pluća standardna terapija bio je pentamidin. Ovog starog leka, koji je razvijen još uoči Drugog svetskog rata za lečenje bolesti spavanja, nije bilo u slobodnoj prodaji jer je potražnja za njim bila slaba. Da se događa nešto neobično najpre je posumnjao jedan oštroumni medicinski tehničar koji je primetio da je u kratkom periodu iz nekoliko bolnica u Kaliforniji i Njujorku stiglo više zahteva za pentamidin – i to za lečenje pacijenata za koje nije bilo poznato da su imunokompromitovani“, glasi odlomak iz knjige Origins of Aids, autora, infektologa i epidemiologa Žaka Pepina, koji je na samom početku tribine pročitao moderator Ivan Umeljić, rukovodilac Sektora za izdavaštvo i medijsku produkciju Centra za promociju nauke.
Kao drugi povod za tribinu nametnula se tekuća pandemija koronavirusa, koja traje čitavih godinu i po dana i koja se po mnogo čemu razlikuje od pandemije HIV-a, ali ima i nekih upadljivih sličnosti sa njom. Temat najnovijeg broja časopisa Elementi, koji izdaje Centar za promociju nauke, posvećen je takođe poukama pandemije HIV-a. Učesnici tribine, dr Srđa Janković i dr Damir Huremović, koji su i autori tekstova iz temata, izneli su mnoštvo zanimljivih činjenica i sopstvenih zapažanja u vezi sa ovom temom.
Emocionalna zaraza: strah, moralizacija i akcija
Moderator tribine Ivan Umeljić u svom tekstu za Elemente, naslovljenom „Nulti pacijent“, pisao je o dva potencijalna scenarija o početnoj transmisiji HIV virusa. Interesantno je da je istorija side od 1981. naovamo do tančina opisana, ali da se manje zna o tome šta se događalo pre 1981. i kako je čovečanstvo uopšte dospelo tu gde jeste, a o brojnim putanjama se i dalje polemiše u naučnoj zajednici. Spona između „lokalnog“ i „globalog“ dela istorije HIV-a veoma je ilustrativna i može nam pomoći da razumemo kako je čovek samog sebe izložio novim pandemijskim pretnjama i drugim egzisencijalnim rizicima.
„Razvoj civilizacije i društveni činioci su, kroz promenu načina života, uslovili eksploataciju područja koja su ranije bila netaknuta“, napomenuo je dr Srđa Janković.
„I u slučaju HIV-a i u slučaju kovida-19 veliki broj ljudi je ubeđen da je čovek na neki način morao umešati svoje prste da bi do tako razornog novog patogena došlo. Naravno, čovek jeste umešao svoje prste, ali u onom procesnom smislu time što je promenjen način života i odnos prema prirodnoj sredini. Ali ovde se ne misli na to, ovde se misli na nameru. Mi smo se malo i osilili kao civilizacija, pa mislimo da sve mora neko da napravi“, ističe imunolog iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, i upozorava: „Mi danas teško prihvatamo da je prirodna moćnija od nas. Previše smo postali antropocentrični, previše antropomorfno posmatramo stvari. I kada nastane novi virus, pitanje nije kako je nastao, nego ko ga je napravio za mnoge ljude. Suština je da je priroda najveća laboratorija na svetu.“
Dr Damir Huremović je neko ko u sklopu svog posla, između ostalog, radi sa osobama koje su kandidati za transplantaciju organa, sa onkološkim pacijentima i sa pacijentima sa infektivnim oboljenjima, uključujući i pacijente sa HIV-om. Ovaj psihijatar, rođen u Sarajevu, naglasio je koliko je važno, uporedo sa stvarnom infekcijom, sa potpunom pažnjom posvetiti se i emocionalnoj zarazi, koja je podjednako pogubna.
„Sam pojam zaraze je poznat psihologiji još od njenih začetaka od 19. veka. Ljudi smatraju kako se određena uverenja i određena emotivna stanja i ponašanja mogu prenositi sa ljudi na ljude po principu zaraze baš kao da je reč o nekom biološkom agensu. Međutim, kada je reč o stvarnoj infekciji, oni zaboravljaju da nju isto tako može pratiti ta emocionalna zaraza i čitava ta sfera koja može biti jednako pogubna.“
Virusi i bakterije samo teže da se repliciraju, sve ostalo je do ljudi.
– dr Damir Huremović
Dr Huremović se osvrnuo i na studiju sociologa Filipa Stronga o epidemijskoj psihologiji, kao nešto što bi posebno istakao kada se govori o vezi između pandemije HIV-a i trenutne pandemije koronavirusa:
„Filip Strong je sociolog koji je radio sa populacijom koja je na različite načine bila izložena pogubnom uticaju HIV-a, direktno i indirektno. On je svoja zapažanja pretočio u jedan esej koji je nazvao ‘Epidemiološka psihologija’ i u tom svom izlaganju je opservirao tri psihosocijalne epidemije – straha, moralizacije i akcije. Želeo je da objasni kako ljudi u prvi mah neće biti u stanju da dobro reaguju kao društvo i kao zajednica, dok to prvo ne procesiraju kao strah, a onda počnu deliti lekcije o tome šta i kako treba raditi i ko je kriv, te zašto se desilo to što se desilo. Tek onda dolazi treća faza, on je to nazvao pandemija, odnosno epidemija akcije ili delovanja.“
Da je Strongov teorijski koncept utemeljen, pokazalo je i ispitivanje vršeno u Sjedinjenim Američkim Državama tokom 2020. godine:
„Postoji jedan istraživački tim koji je, verovali ili ne, obradio sve tvitove u SAD u 2020. Oni su to kodirali i doveli u vezu sa odrednicama Strongovih faza, odnosno epidemija, i ustanovili su da se uistinu mogu prepoznati sve te tri faze. Oni smatraju da su dokazali njegov teorijski koncept. I ono što je zanimljivo je da te faze, ne samo da se ponavljaju, već se one smenjuju u jednom neprekidnom krugu. Ja bih dodao da se različiti društveni slojevi obrću različitim brzinama. Dok je neko od nas u fazi straha po treći put, neki su tek drugi put u fazi moralizacije. Mi se svi vrtimo u nekom loncu. To je nešto što će, nadam se, ostati pouka ove pandemije, a to je da se mi moramo prihvatiti odgovornosti da razmatramo posebno epidemiologiju kao bar delom bihevioralnu nauku“, rekao je dr Huremović i zatim konstatovao:
„Virusi i bakterije samo teže da se repliciraju, sve ostalo je do ljudi.“
Socijalna sfera zdravlja
U drugom delu tribine učesnici su govorili o tome kako ljudsko zdravlje ne treba prepustiti tržišnim mehanizmima i procesima, kao i o napretku u socijalnoj sferi zdravlja. Oni su se usaglasili oko toga da je problem onih koji su pre više decenija bili zaraženi HIV-om bio neuporedivo veći nego kod onih koji danas obole, ali da postoje diskriminatorni obrasci ponašanja društvenog okruženja koji ne jenjavaju ni posle toliko vremena – ni posle 40 godina.
„Drugi ljudi više zagorčavaju život nego sam HIV i to je možda važna pouka pandemije“, reči su dr Srđe Jankovića.
Onog trenutka kada nam je nauka ponudila put kojim možemo da pobedimo bolest, ljudi koji imaju HIV infekciju dobili su šansu da dožive normalan ljudski vek, uz odgovarajuću terapiju. Ti ljudi, međutim, i dalje žive sa stigmom, i dalje nemaju pristup uobičajenim ljudskim aktivnostima. Učesnici tribine naglasili su da je potpuno neopravdano zaražene HIV-om izopštavati iz društva, osuđivati ih ili bežati od njih kao da mogu da vam prenesu virus socijalnim kontaktom, jer je to nemoguće. „I dan-danas, onaj ko ima HIV virus, čak i u najprosvećenijoj sredini trpi izvestan ostrakizam“, smatra dr Janković.
Podsetio bih na dobro poznatu misao Lava Vigotskog: ‘Nikada ne možete unapred biti sigurni koji će sadržaj neko da primi od onoga što vi saopštavate.’ To zvuči kao banalna istina, ali kada ga sagledamo sveoukupno, može da bude veoma velika barijera u komunikaciji.
– dr Srđa Janković
„Mnogo godina su ljudi koji imaju HIV bili otvoreno i prećutno diskriminisani, a bili su izolovani. Na samom početku, niko sa njima nije želeo ni razgovarati. Jednostavno, oni su bili prepušteni sami sebi da polako nestanu u okrilju samoće i izolacije i to je bilo preteško za ljude koji su odrastali i živeli u takvim okolnostima“, nadovezao se dr Huremović.
Potom se poveo razgovor o značaju dobre komunikacije između naučnih autoriteta i šire javnosti, a dr Srđa Janković podelio je neka od svojih iskustava, kao neko ko je u poslednjih godinu i po dana imao priliku da sa javnošću komunicira svakodnevno:
„Podsetio bih na dobro poznatu misao Lava Vigotskog: ‘Nikada ne možete unapred biti sigurni koji će sadržaj neko da primi od onoga što vi saopštavate.’ To zvuči kao banalna istina, ali kada ga sagledamo sveoukupno, može da bude veoma velika barijera u komunikaciji.“
Imunolog iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj potom je naveo i neke od izazova sa kojima se suočio kao član Kriznog štaba za borbu protiv koronavirusa:
„Imao sam konkretne primere tokom ove pandemije da, u situaciji koja nije bila ni sasvim katastrofalna ni sasvim dobra, izađem u javnost sa saopštenjem da stvari mogu poći nabolje ukoliko nastavimo da se trudimo da sprovodimo mere, ali da postoji pretnja da se stvari pogoršaju ukoliko u tome ne budemo dosledni. Dešavalo se da jedna polovina tabloida prenese poruku sa naslovima koji su vrlo dramatični i koji upućuju na sudnji dan: ‘Janković: Propali smo!! Smak sveta!’ Isto obraćanje drugi tabloidi bi preneli sa nekim podsmešljivim prizvukom: ‘Janković: Ma kakva pandemija – gotovo je! Opada – bez brige!’ Ako bi neko preslušao celo saopštenje, video bi moj napor da odmerim svoj nastup prema situaciji i prema potrebama“, ispričao je dr Janković.
Najbolji savet koji mogu dati ljudima – moraćete odlučivati za sebe. Pročitajte ono što vam je na raspolaganju. Ne gledajte ko govori, nego radije gledajte šta govori. Mislite svojom glavom
– dr Damir Huremović
Dr Huremović je ukazao na propuste Svetske zdravstvene organizacije na početku i tokom pandemije, ali i činjenicu da u komuniciranje sa građanima nisu bili uključeni ljudi specijalizovani u bihevioralnim naukama.
„Trebalo je da kucamo na vrata SZO-a sve dok nam ne otvore i dok ne uključe ljude koji imaju i sposobnost komunikacije i koji poznaju određene psihološke aspekte da budu članovi tih kriznih timova. Nažalost, naučni i politički autoriteti se nisu baš pokazali u ovoj pandemiji, a nisu se pokazali ni u pandemiji HIV-a u prvih desetak godina“, smatra dr Huremović.
Bilo je i reči o tome kako bi trebalo komunicirati u uslovima pandemije, ali i o preprekama na koje naučni komunikatori nailaze danas kada, čini se, poverenje u nauku u određenim delovima društva nije na tako visokom nivou.
„Ovde govorimo o krizi nečega što, možda ne baš precizno, ali sasvim rečito označavamo kao naučni pogled na svet – o krizi prosvetiteljskog ideala čak. Ideologije su uvek postojale, ali u ovom trenutku kriza poverenja u društvene vrednosti definitivno se prelama i kroz poverenje u racionalno, pa i u nauku. Ovde sledi ograda, jer nauka može da znači mnogo stvari. Kada kažem poverenje u nauku, mislim na onaj dokazivi, proverljivi ishod naučnih istraživanja koji npr. kaže da ako obe osobe nose masku, da je verovatnoća da između njih dođe do prenosa kovida-19 smanjena za najmanje 95 posto, a što je naišlo na podsmeh i prezir velikog dela javnosti – čak i pre nego što smo počeli da se gložimo oko vakcina“, istakao je dr Janković i osvrnuo se na istraživanje koje je nešto ranije tokom tribine spomenuo dr Huremović: „Vrlo je zanimljivo čega bi se ljudi plašili ukoliko bi eksplodirala bomba sa velikim boginjama? Toga da će neko da nas vakciniše od toga.“
„Mislim da smo na putu transformacije globalnog društva u društvo koje će biti u većoj meri ekološki, ekonomski i etički održivo, ali mislim da dok ta tri E ne budemo apsorbovali u većoj meri i pretočili u neku globalnu akciju koja nije samo ideološka matrica, nego ima i racionalan temelj, a to znači i naučni temelj, mislim da nećemo uspeti da prevagnemo na stranu dobrobiti čovečanstva“, završio je svoje izlaganje dr Srđa Janković.
„Nadam se da je ovo jedan popravni ispit za čovečanstvo, i nauku, i javno zdravstvo, i bihevioralne nauke, kako bismo se na bolji način nosili sa onim što je trebalo da naučimo još iz pandemije HIV-a, a evo sada to pokušavamo nadoknaditi“, poručio je dr Damir Huremović i za kraj dodao: „Najbolji savet koji mogu dati ljudima – moraćete odlučivati za sebe. Pročitajte ono što vam je na raspolaganju. Ne gledajte ko govori, nego radije gledajte šta govori. Mislite svojom glavom“, poruka je direktora psihijatrijske službe pri Univerzitetskoj bolnici Nort Šor na Long Ajlendu.
Kompletan snimak tribine „Pouke pandemije HIV-a“ možete pogledati na Jutjub kanalu Centra za promociju nauke.
O učesnicima tribine:
Dr Srđa Janković je specijalizaciju iz imunologije stekao 2015. Doktorsku disertaciju pod naslovom „Značaj ekspresije Vilmsovog tumorskog gena-1 kod dece sa akutnom leukemijom“ odbranio je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 2016. godine, a zvanje naučnog saradnika stekao 2018. Od 2007. zaposlen je u imunološkoj laboratoriji Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj. Glavna interesovanja u naučnoistraživačkom radu obuhvataju primarne i sekundarne imunodeficijencije, maligna oboljenja dečje dobi, funkcionalna ispitivanja imunskog sistema, ali i naučno-filozofska razmatranja evolucije života na Zemlji (i potencijalno drugde u vasioni). Od 2006. autor i voditelj naučne emisije Solaris na programu Radio Beograd 2. Aktivno učestvuje u popularizaciji nauke i promociji naučnog pogleda na svet kroz novinske članke, autorske tekstove, predavanja i razgovore, kao i prevode odabranih naučnopopularnih ili kritičko-analitičkih dela.
Dr Damir Huremović je direktor psihijatrijske službe pri Univerzitetskoj bolnici Nort Šor na Long Ajlendu, u predgrađu Njujorka. Rodom iz Sarajeva, u Sjedinjenim Američkim Državama radi od 2002. Predaje psihijatriju na Zucker School of Medicine at Hofstra/Northwell. Damir se prvenstveno bavi konzilijarnom psihijatrijom, mentalnim zdravljem osoba sa akutnim i hroničnim fizičkim bolestima. U sklopu svog posla, između ostalog, radi sa osobama koje su kandidati za transplantaciju organa, sa onkološkim pacijentima i sa pacijentima sa infektivnim oboljenjima, uključujući i pacijente sa HIV-om.