Kako je izgledala gostujuća radionica vrtića „Zemunski biser“ u Naučnom klubu Centra za promociju nauke
Tekst: Nevena Mitranić i Milan Ličina
Kada je u Srbiji dan, u Americi je noć. To ćete videti jasno ako uperite baterijsku lampu u globus, tačka „Srbija“, a onda pogledate da li je i Amerika obasjana. Ili ako probate da u vreme ručka nazovete jednog tatu koji živi u Americi.
Kada sat vremena čekate autobus, taj sat traje beskrajno dugo. Ali kada, recimo, dva sata u dvorištu ratujete i osvajate jedni drugima svemirske stanice, vreme proleti da i ne primetiš. Skakanje sa gume na gumu u razmaku od četiri sekunde može vam biti pomalo dosadno, ali ako probate da skačete u razmaku od jedne sekunde, možda ćete čak i pasti.
Kada vam neko kaže: „Dolazim za pet minuta“, dok dođe, njegovo srce može otkucati oko 350 puta, a vaše, samo čekajući, možda čak i preko 500. U tri minuta neke će noge pretrčati 200 metara, druge biti tek na pola puta, a treće će i zaboleti.
Kada ste predškolac, svi vam kažu da ste sada „veliki“. U septembru se kreće u školu. Vreme je.
… ali vreme je šta?
Kako znamo da vreme postoji? Da li vreme leti i može li ti ga neko ukrasti? Da li se troši, gde ode kada ga gubiš i može li se nekako uhvatiti? Možeš li se igrati (sa) vremenom…?
Predškolska grupa vrtića „Zemunski biser“ odlučila je da istraži ova pitanja. Deca, vaspitačice i jedan istraživač sa Katedre za predškolsku pedagogiju hvatali su zajedničke trenutke kroz time-lapse fotografije i slike duge ekspozicije, tragali za otiscima vremena u travnjaku i zemljištu vrtićkog dvorišta, upoznali vreme kao aktera mnogih bajki i kao pravilo mnogih igara, ali i vreme kao značajan instrument u stvaranju zajedničke muzike. Napravili su svoju vremensku mašinu i različite uređaje kojima bismo vreme mogli preći, preleteti, preplivati, zavrteti, pa čak i upakovati i poneti na leđima. Pa ipak, činilo se da kako vreme odmiče, tako iznova nešto u tom vremenu izmiče. Obratili su se Centru za promociju nauke za pomoć.
Ispostavilo se da vreme nije važna tema samo ako ste predškolac. Za Milana Ličinu, dizajnera iz Beograda, vreme je važna komponenta svih kreacija oslonjenih na tehnologiju kao medij umetičkog izražavanja – u video-artu i animaciji kao linearni tok između dve tačke, u interaktivnim instalacijama kao okidač događaja, a u generativnoj umetnosti kao četvrta dimenzija koja utiče na izgled sadržaja.
Pitanja predškolaca podstakla su ga da razmišlja kako se vreme može „materijalizovati“ – dodirnuti, iskusiti, napraviti, te kako se može provocirati kreativno istraživanje i jedinstveni doživljaj vremena. Milan je, inspirisan vremenskom mašinom koju su predškolci pravili, osmislio radionicu u kojoj će vreme prestati da postoji samo kao opšta konstatacija prolaznosti i trajanja, a postati alat kojim se aktivno služimo praveći iskustva.
Tako su se 12. aprila, u 11 časova, kroz prostorije Mejkers spejsa raspleli kablovi, prostrli papiri i flomasteri, prikačili senzori, motori i laptopi, ukačile 3D olovke i miksete i ispreplitali deca, vaspitačice, saradnik za muzičko, istraživač, dizajner i predstavnici Centra za promociju nauke.
Kao osnova za zajedničko kreativno istraživanje vremena pripremljene su četiri aktivacije: dve interaktivne postavke, jedna mejkers postavka i jedna stanica za muzičke eksperimente:
Aktivacija „Slikanje svetlom” omogućila je učesnicima da iskuse produženu ekspoziciju u stvarnom vremenu. Koristeći senzore za praćenje i otkrivanje gestova ruku, učesnici su svojim pokretima kreirali svetlosne forme. Predškolci vrtića „Zemunski biser“ preporučuju „Slikanje svetlom“ kao najuzbudljivije poigravanje vremenom, naročito kada pokret oslikavate bojama u spektru crvene, a nekim budućim učesnicima ove radionice poručuju da je jako važno kako držite ruku: ne preblizu senzora, ne ni predaleko, blago razmaknutih prstiju – tek toliko da vreme može kroz njih da procuri.
Interaktivna postavka „Baci kockice“ oslonila se na video-materijal koji su deca kreirala tokom boravka u vrtiću. Ideja iza postavke je da, istražujući vreme, možemo oživeti uspomene koje nas vezuju za određene periode. Kroz bacanje virtuelnih kockica, računar je, na osnovu rezultata, puštao određeni snimak, koji je među učesnicima otvarao diskusiju o tome na šta ih zabeleženi trenutak asocira. Preporuka za buduće učesnike ove radionice je da dopuste uspomenama da, kroz nasumično bacanje kockica, prerastu iz sećanja u neki novi ritam – izgledaju drugačije kada se gledaju sa strane, znače nešto drugo kada se jave jedna pored druge i grade drugačije priče u zavisnosti od toga koliko dugo držimo taster.
Mejkers deo postavke, koji smo zajedno nazvali „Propeler“, sastojao se iz komponenti koje se mogu naći u svakom mejkers prostoru – Arduino razvojne ploče, servo motori i različita kablaža. Kroz samostalno sastavljanje tih elemenata, a potom programiranja rotacije motora i brzine okretanja, učesnici su mogli da uvide na koji način promena intervala direktno koristi vreme za izmenu svojstava i doživljaja njegovog protoka. Nekako je u malom propeleru koji se okreće provejavalo pitanje „Kako vreme leti“, pa su učesnici testirali granice brzine okretanja ne bi li naterali propeler da se vine. Začuđujuće, otkrili su da ekstremno veliki brojevi mogu zbuniti i nas i propeler, pa budućim učesnicima radionice preporučuju da čuvaju svoje motore da se ne pregreju, svoje kodove da se ne izbrišu i, ako se već oba navedena dese, da ne propuste priliku da se dobro nasmeju sa svojim saigračima.
Četvrtu stanicu je predstavljala postavka „Takt“, gde su učesnici, kroz samostalno definisanje muzičkih ritmova koristili vreme da odrede brzinu izvođenja i reprodukcije. Istražujući ritmičke šablone različitih kompleksnosti, izmeštanjem elemenata ritma u vremenu i trajanju izvođenja, deca su bila izrazito uključena u sam proces dizajna zvuka i poimanje vremena kao muzičkog tempa pre nego vremena koje označava tok. Budućim učesnicima ove radionice moglo bi se preporučiti da puste da ih uvrtanje ritmova i tonova nosi od dobovanja prošlosti do mašina budućnosti i da otkriju, možda, neki novi ritam od kog bi stvorili svoju muziku, kao što su predškolci vrtića „Zemunski Biser“ našli nove ritmove za svoj vrtićki bend.
Prostori i momenti između stanica takođe su bili predmet istraživanja i poigravanja, od obilaska radionice Mejkers spejsa i isprobavanja alata koji se u njoj nalaze – pri čemu su naročito oduševljenje izazvale 3D olovke sa kojima je na licu mesta svaki učesnik mogao napraviti svoju uspomenu „za poneti“, pa do pomeranja granica mogućnosti kretanja kroz salu u kojoj se nalazimo – po dužini i po širini, po stepenicima i lejzi-begovima.
Kao i u svakoj dobroj priči, sve se završilo velikim, zajedničkim poduhvatom. Učesnici radionice u timovima su osmislili dizajn satova pomoću kojih možete putovati u prošlost, u budućnost, ali i ono najvažnije – vratiti se u vreme u kom ste „kod kuće“, a uz pomoć Milana Ličine i Centra za promociju nauke ovi satovi biće pretvoreni u trodimenzionalne predmete i naći svoje mesto na vremeplovu koji će se podići u vrtićkom dvorištu.
Nakon radionice ostalo je uzbuđenje i inspirisanost različitim novim saznanjima: da je zabavno zamišljati, ali još zabavnije kada svoju misao možeš dodirnuti; da možeš napraviti sve ono što možeš da izmaštaš; da postoje različite čudnovate mašine koje ti mogu pomoći u tome i da nije tako teško koristiti ih; da postoji jedan takav prostor za pravljenje raznih maštovitih stvari i da je on otvoren za sve; i da koliko god otvoreni prostori i ideje bili, kada se podele sa nekim novim i nekog novog pozovu na istraživanje, intervenciju i interpretaciju, otvaraju se još malo, još dalje, iznova pomeraju granice i iznova rađaju mogućnosti pravljenja nečeg novog i drugačijeg.
Odakle vreme dolazi, ko ga pravi, da li će nužno teći i treba li ga zaustaviti nismo sigurni, ali naučili smo da kada se odvažimo, isprobavamo i otkrivamo zajedno, upoznajući i inspirišući jedni druge, možda ne pravimo vreme po sebi, ali vreme koje imamo pravimo vrednim življenja.
Autori teksta su saradnica u nastavi na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i docent na smeru Dizajn novih medija Fakulteta digitalnih umetnosti Univerziteta Metropolitan u Beogradu.