Nakon lečenja matičnim ćelijama, pacijent kome je 2003. godine ustanovljeno da boluje od side, već 18 meseci nema tragove HIV-a u organizmu, navodi se u izveštaju lekara objavljenom u časopisu Nature
Foto: Wikipedia
Tekst: Anđela Mrđa
Ovo je tek drugi primer u istoriji da se virus nakon lečenja pomenutom terapijom povukao. Prvi slučaj zabeležen je pre 12 godina kada je Amerikanac Timoti Rej Braun, poznat kao „pacijent iz Berlina“, primio transplantaciju matičnih ćelija od donora genetički otpornog na HIV.
Ista metoda primenjena je i u slučaju „pacijenta iz Londona“, čija su bela krvna zrnca transplantacijom zamenjena matičnim ćelijama otpornim na HIV. Pa ipak, lekari smatraju da je i dalje rano za tvrdnju o potpunom izlečenju iako pacijent već godinu i po dana ne uzima lekove i nema simptome bolesti.
Naime, i Braun i pacijent iz Londona su bolovali od jedne vrste raka krvi i nisu reagovali na hemoterapiju. S toga su obojica zahtevala transplantaciju koštane srži u kojoj bi njihove krvne ćelije bile uništene i dopunjene matičnim ćelijama zdravog donora.
Međutim, umesto da izaberu bilo koga, tim lekara, na čelu sa Ravindrom Guptom, doktorom za infektivne bolesti sa Univerziteta u Kembridžu, odlučio se za donora sa dve kopije mutacije na CCR5 genu, koji čini ljude otpornim na HIV. Ovakvu mutaciju, naime, ima svega jedan odsto ljudi u Evropi.
Gupta u svom izveštaju za časopis Nature navodi i da je pacijent iz Berlina bio podvrgnut manje agresivnim pripremama za transplantaciju od Brauna, s obzirom na to da je uz hemioterapiju dobijao lekove koji su napadali ćelije raka dok je Braun pored lekova bio podvrgnut radioaktivnoj terapiji čitavog tela.
Sve ovo navelo je lekare na zaključak da uspešna transplantacija matičnih ćelija kod pacijenata zaraženih HIV-om ne mora nužno biti propraćena agresivnim tretmanom jer, kako navodi Gupta, „zračenje razara koštanu srž i čini vas vrlo, vrlo bolesnim“.
Međutim, klinički istraživač sa Imperijal koledža u Londonu Grem Kuk ističe da ovakav tretman nije pogodan za većinu ljudi zaraženih HIV-om koji ne boluju od raka, jer im u tom slučaju nije potrebna transplantacija koštane srži. Ovakav poduhvat inače je, kako dalje navodi Kuk, veoma ozbiljan i povremeno može imati fatalne posledice. Stoga je za pacijente koji nemaju rak svakodnevno uzimanja tableta daleko manje rizično. On takođe dodaje da većina pacijenata zaraženih HIV-om sasvim dobro reaguje na antiretrovirusne lekove.
„Potpuno je razumno da pacijenti kojima je potrebna transplantacija usled leukemije ili drugih bolesti potraže donora otpornog na HIV, jer to ni na koji način ne utiče dodatno na rizičnost poduhvata“, dodaje Kuk.
Predvodnik Braunovog lečenja, doktor Gero Hiter, takođe se slaže sa izjavom da je ovakav tretman primenjiv na vrlo malu grupu pacijenata zaraženih HIV-om. Međutim, on se nada da će novi rezultati obnoviti interesovanje naučnika za dalja ispitivanja koja bi jednog dana mogla biti primenjiva na široku grupu pacijenata.
„I dalje čekamo na pravi proboj“, dodaje Hiter.