Na osnovu analize plavog pigmenta pronađenog u zubnom plaku žene koja je živela pre oko hiljadu godina, arheolozi su zaključili da je u pitanju – u to vreme – neverovatno skupocen pigment lazurnog kamena i da je pomenuta žena bila vrhunska ilustratorka srednjovekovnih rukopisa
Tekst: Đorđe Petrović
Pre otprilike 1000 godina, u malom mestu na severu Nemačke umrla je izvesna žena i sahranjena je na crkvenom groblju u neobeleženom grobu. Nijedan zapis o njoj nije sačuvan, niti je ijedan istoričar imao razlog da se zapita ko je ona bila. Ali, kada su nedavno naučnici proučavali njene posmrtne ostatke, pronašli su nešto veoma neobično – sjajne plave mrlje nataložene u njenom zubnom plaku. I upravo ovo nesvakidašnje otkriće bacilo je novo svetlo na ulogu žene u umetnosti u srednjem veku.
Ispostavilo se da plave čestice potiču od lazulita, poludragog kamena koji je nekada bio naročito cenjen zbog njegove živopisne plave boje, pa je najčešće mrvljen i upotrebljavan kao pigment. Ova boja korišćena je u srednjem veku za ilustrovanje rukopisa – naročito Bogorodičine odore – ali i za živopisanje zidova crkava i kapela širom Evrope. Imajući ovo u vidu, naučnici su zaključili da je ova žena bila umetnica koja je oslikavala i prepisala pomenute rukopise, što je zadatak za koji se dugo mislilo da su ga obavljali gotovo isključivo muškarci.
„Ukoliko zamišljate nekoga ko u srednjem veku izrađuje lepo ukrašene rukopise, verovatno zamišljate monaha – muškarca“, kaže Alison Bič, profesorka srednjovekovne istorije na Državnom univerzitetu Ohajo i koautorka studije objavljene nedavno u naučnom časopisu Science Advances. To je delom i zbog toga što su muški manastiri bolje vodili evidenciju nego što su to činile ženske religiozne organizacije, ali i zato što su muškarci češće potpisivali svoja dela, navodi ona.
Tokom poslednjih godina naučnici su pronalazili indirektne dokumentovane dokaze da su žene učestvovale u izradi ovih skupocenih, ručno rađenih knjiga koje su religijske zajednice koristile pre nego što je izumljena štamparska mašina. Na primer, jedan nemački izvor iz 12. veka navodi da je u izradi jedne liturgijske knjige učestvovala izvesna „sestra N“.
Međutim, otkriće tragova lazulita u ustima srednjovekovne žene smatra se dosad najneposrednijim dokazom da je neka žena ilustrovala rukopise. Takođe, ovaj slučaj potkrepljuje i druga otkrića, poput gorepomenutih, koja ukazuju da žene umetnici tokom srednjovekovnog razdoblja nisu bile tako retka pojava kao što se prethodno mislilo.
„To je neka vrsta senzacije u mom naučnom polju – tako se teško pronalazi materijalni dokaz ženskog likovnog i literarnog rada iz srednjovekovnog perioda“, navodi Bič. „Pošto su stvari mnogo bolje dokumentovane kada su muškarci u pitanju, to je ohrabrivalo ljude da zamisle muški svet. Ovo otkriće pomaže nam da ispravimo tu pogrešnu predrasudu. Ovi zubi otvaraju priču o tome na kakvim su sve aktivnostima žene takođe bile angažovane.“
Nalazišta lazulita ili lazurnog kamena bilo je jedino u Avganistanu, što znači da je njegov transport do Evrope – čuvenim putom svile – bio veoma težak, pa ga je to činilo izuzetno skupim i dragocenim u srednjem veku. Navodi se da je gram pigmenta od lazulita vredeo kao gram zlata, možda čak i više. Zbog toga je bio rezervisan samo za najvažnije i najbogatije umetničke projekte.
I baš zbog toga što je radila sa tako dragocenim pigmentom, mada joj je ime ostalo nepoznato, pomenuta umetnica – stara između 45 i 60 godina – najverovatnije je bila izuzetna u svom poslu. „Ako je koristila lazulit, bila je verovatno veoma, veoma dobra“, kaže Bič. „Mora da je bila umetnički vešta i iskusna.“
Istraživači su pažljivo proučavali stare priručnike za slikanje ne bi li utvrdili kako su plave fleke dospele u zubni plak ove srednjovekovne ilustratorke. Na kraju su došli do zaključka: verovatno je s vremena na vreme lizala vrh četkice da bi je učinila pogodnijom za slikanje detalja.
„Bila sam u potpunosti iznenađena što je u pitanju bio lazurni kamen“, kaže Kristina Variner, koautorka ove studije i antropološkinja sa nemačkog Instituta „Maks Plank“. „Ne postoje tragovi lazulita u okolini grobnice. Jedini put kojim je pigment mogao da dospe u njene zube jeste tako što ga je s namerom koristila na određeni način.“
Tehnika analiziranja stvrdnutih naslaga na zubima – odnosno starog zubnog plaka, počela je da se koristi tek pre nekoliko godina i to da bi se prikupile informacije o načinu ishrane ljudi koji su nekada živeli. U zubnom plaku, na primer, mogu se pronaći mikroskopski tragovi drevnog pšeničnog skroba ili neke druge vrste hrane. „Zubni plak je zaista neverovatan“, navodi Variner. „To je nešto poput male vremenske kapsule iz vašeg života.“
Ona i njene kolege dosad su pronalazili svašta u plaku, od delova insekata i polena egzotičnog ukrasnog cveća do opijuma, delova vune i mlečnih proteina – sve ono što nam može ispričati priču o tome šta su ljudi jeli i kako su živeli. Ove čestice iz svakodnevnog života talože se u toj bezbojnoj lepljivoj masi, koju današnji zubari čiste i skidaju iz predostrožnosti da ne bi izazvala karijes i druga zubna oboljenja. „Očigledno ne misle na buduće arheologe“, našalila se Variner.