Izuzetno važno odeljenje u okviru NASA čini tim profesionalnih njuškala, koji se sastoji od 25 volontera, čiji je jedini zadatak da predmete, pre lansiranja u kosmos, dobro onjuše
Foto: NASA
Tekst: Anđela Mrđa
Kada jednom polete u svemir, pored veoma skučenog prostora za život, astronauti se suočavaju i sa vazduhom koji cirkuliše i raznovrsnim mirisima od kojih su neki – osim što mogu biti veoma neprijatni – i otrovni.
Kako je u svemiru nemoguće jednostavno otvoriti prozor i ispuniti prostoriju svežim vazduhom, pre nego što će se naći u kabini i biti lansirani, neki predmeti prolaze neophodnu proveru mirisa za koju je zadužen čitav tim profesionalnih njuškala.
Među njima je i proslavljeni Džordž Aldrič, koji je za 45 godina karijere testirao toksičnost preko 900 predmeta, čime je daleko nadmašio rekorde svih svojih prethodnika.
I mada nikada nije studirao hemiju, Džordžov nos nepogrešivo razlikuje potencijalno otrovne mirise od onih bezopasnih.
U ove svrhe neretko su korišćeni i psi. Međutim, iako je poznato da imaju daleko bolji njuh od ljudi, kako Aldrič navodi za časopis ChemistryWorld, „pas vam nikada ne može reći kako nešto tačno miriše“. Sa druge strane, takozvani elektronski nosevi, pravljeni upravo za ovu namenu, vrlo lako prepoznaju prisutnost određenih hemikalija, „pa ipak, vi ne znate kakav osećaj u grlu ili nozdrvama njihovo udisanje može ostaviti za sobom“, navodi Aldrič. Tako su Rusi, na primer, sedamdesetih godina bili primorani da obustave kosmičku misiju i prizemlje astronaute usled neprijatnog mirisa u kabini.
Da bi sprečila ovakve propuste, NASA za potrebe testiranja angažuje isključivo ljude, a sama procedura ima nekoliko etapa.
Kako bi dobili gas za udisanje, najpre se predmet, koji bi trebalo da bude lansiran, stavlja u staklenu sušilicu, zagreva na 49 stepeni Celzijusa tokom 72 časa i potom hladi.
Zatim se vrši detaljan lekarski pregled nosa i grla petoro ljudi izabranih za ovaj test, kako bi se utvrdilo da udisanje neće izazvati nikakva oštećenja.
Kada se ustanovi da su spremni, volonteri pojedinačno ulaze u prostoriju gde pomenuti gas udišu u tri navrata. Nakon toga, njihov zadatak je da na skali od nula (neodređeno) do četiri (veoma loše) ocene miris koji su osetili. Za svaki materijal koji je u zbiru ocenjen sa preko 2,5, smatra se da nije prošao test.
Međutim, kako navodi Aldrič, „čak i tada, ukoliko je u pitanju nešto veoma važno, najverovatnije će biti lansirano u svemir. Pa ipak, uvek je bolje potražiti alternativu.“
Kada se završi testiranje, medicinska sestra nakon tri časa ponovo pregleda članove tima kako bi svi bili sigurni da nije došlo do kakvih neželjenih posledica.
Sada već pred penziju, Aldrič se priseća kako je nekada radio i po više od tri ovakva testa mesečno, dok se danas opis njegovog posla umnogome promenio. Naime, njegov tim radi isključivo na otkrivanju otrovnih komponenti u sredstvima poput pene za brijanje ili gela za tuširanje, dok je Džordžov udeo u svemu tome daleko manji nego ranije. On danas, zahvaljujući razvoju novih metoda, skoro da i ne koristi njuh. Pa ipak, svoje nozdrve i dalje smatra jednim od najpouzdanijih NASA sredstava i kaže da će biti u pripravnosti čak i onda kad ode u penziju, jer kako navodi „kada jednom budu gore imali problema sa mirisom, očekujem da promene mišljenje.“