U romanu Žila Verna Put na Mesec, jednoj od prvih priča o letu u svemir koja je objavljena 1865. godine, privatna grupa američkih dizajnera oružja smišlja kako da specijalnim topom odleti pravo na Mesec. Ovo delo brzo nailazi na publiku, a uticalo je i na kasnije generacije stvaralaca poput britanskog majstora naučne fantastike H. DŽ. Velsa ili francuskog umetnika Žorža Melijesa, koji je 1902. po ovom romanu snimio čuveni prvi naučnofantastični film.
Tokom 20. veka tema istraživanja svemira samo nastavlja da dobija na popularnosti u fikciji, a svemirska trka između SAD i Sovjetskog Saveza ubrzo prenosi ovu temu iz mašte u stvarnost, pa tako samo 100 godina nakon objavljivanja Vernovog romana ljudi zaista koračaju po Mesecu. Ovaj podvig pobuđuje maštu čitavog sveta da će, po uzoru na putničke avione, jednog, sada već ne tako dalekog dana čovek moći da putuje u svemir komercijalnim letovima.
Prvi avion napravljen je 1903, a prvi komercijalni letovi su počeli samo dvadesetak godina kasnije, da bi pravi bum doživeli nakon Drugog svetskog rata. Međutim, svemirska putovanja su neuporedivo kompleksnija čak i od izrade aviona. Za razliku od braće Orvil, privatnih lica koja su kao u Vernovom romanu sami uspeli da sakupe novac za svoj prvi avion i koliko-toliko sigurno polete, svemirske letove, po pravilu, finansira i kontroliše država, jer nijedan pojedinac ili grupa ne mogu da priušte sebi takav luksuz. Ili je barem tako bilo sve do korporativnog buma osamdesetih i odluke tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana da podrži privatne korporacije koje žele da se bave letovima u svemir.
U SAD u ove vode prva uplovljava kompanija Američke svemirske usluge (Space Services of America), koja 1982. šalje prvu privatnu raketu u svemir, a zatim narednih decenija radi na slanju satelita, pa i posmrtnih ostataka preminulih koji su želeli da budu sahranjeni u svemiru. Međutim, i pored početnog entuzijazma, ova kompanija nikada nije uspela da uspostavi i komercijalne svemirske letove za žive putnike. Sa druge strane u Rusiji se ubrzo nakon kraja Hladnog rata formira poludržavna kompanija Raketno-kosmički centar Progres za proizvodnju raketa-nosača Sojuz za lansiranje ljudi i opreme u svemir, ali ni ona se nije upustila u organizovanje komercijalnih letova.
U leto 2000. godine kompanija MirCorp, nazvana po ruskoj svemirskoj stanici Mir, prvi put u istoriji zaista pokušava da pošalje čoveka u svemir u privatnom turističkom aranžmanu. Kompaniju su osnovala dva američka preduzetnika, Volter Anderson i Rik Tamlinson, kojima je prestanak rada stanice Mir dao idealnu poslovnu priliku. Naime, njihova ideja je bila da po ugledu na avio-kompanije ponude ruskoj strani da za njih ugovaraju turističke ture do svemirske stanice Mir i nazad. Ideja je prihvaćena i trebalo je da je sprovede ruska vojno-svemirska firma Energija, koja je obezbedila vozilo i kontrolu bezbednosti putnika. Čak je odabran i prvi svemirski turista, američki multimilioner Denis Tito.
Za MirCorp je ovo trebalo da bude samo početak. Želja im je bila da nakon Titovog leta iskoriste medijsku pažnju i pokrenu neku vrstu rijaliti šoua čiji bi pobednik bio običan čovek kojem bi ovakav turistički aranžman bio plaćen i organizovan. Međutim, sticajem političkih okolnosti koje su dovele do konačnog penzionisanjea Mira, kao i hapšenja Andersona zbog pronevere novca, ideja je propala kao i sama kompanija. Ostaje nepoznanica da li bi se, da je firma preživela, stvorila kritična masa zainteresovana za svemirski turizam kao što se desilo kasnije u slučaju holandske kompanije Mars One, koja prodaje karte za prvi budući let na Mars, kompanije Lunar Land, koja prodaje teritorije drugih planeta i Meseca, kao i uspostavljanja prve svemirske nacije po imenu Asgard, doduše na Zemlji, po ideji ruskog milijardera Igora Ašurbejlija.
Tito, međutim, nije odustao od svoje namere da poseti svemir pa je posao organizacije leta, ponovo uz pomoć ruske firme Energija, preuzela druga firma osnovana 1998. pod imenom Svemirske avanture, a u čijem se upravnom odboru nalazi i Baz Oldrin. Tito je na svoj jedinstven turistički put krenuo 2001. godine, ali umesto penzionisane stanice Mir posetio je njenu naslednicu, Međunarodnu svemirsku stanicu na kojoj je proveo sedam dana i za to platio čak 20 miliona dolara. Firma Svemirske avanture je poslala još šest bogatih turista u svemir, a zatim je njen rad iznenada omela odluka ruske vlade da od 2010. zaustavi turističke posete Međunarodnoj svemirskoj stanici.
I pored ovog zastoja u svemirskom turizmu, danas se brojne korporacije utrkuju koja će osmisliti bolji poslovni model za nastavak sličnih poslova u okviru takozvane nove svemirske ekonomije. Jedna od njih je Bigelow Aerospace, čiji je cilj da napravi sopstvenu komercijalnu svemirsku stanicu na koju bi ljudi mogli da putuju za 50 miliona dolara. Jednog od ljutih konkurenata predstavlja im čuvena kompanija SpaceX još čuvenijeg preduzetnika Ilona Maska, čiji je primarni cilj smanjivanje troškova leta u svemir ulaganjem u razvoj svemirske opreme, vozila i delova koji mogu da se koriste više puta. Tu je i Sierra Nevada Corporation, firma za svemirsku tehnologiju u vlasništvu tursko-američke porodice Ozmen.
Još jedan multimilijarder, Džef Bezos, direktor Amazona, najuspešnije firme za trgovinu preko interneta, takođe ja i na čelu kompanije Blue Origin, koja namerava da se upusti u trku za komercijalizaciju puta u svemir, iako bi njihovi letovi trajali samo nekoliko minuta, ali bi bili i daleko pristupačniji. Još jedan takmac, ekscentrični multimilijarder Ričard Branson, vlasnik medijske imperije Virgin, najavio je sličan program, kao i potencijalnu prosečnu cenu leta u svemir od oko 250.000 dolara za nekoliko minuta provedenih u orbiti. Sa druge strane, firma Orion Span plaira da napravi sopstvenu malu svemirsku stanicu u niskoj Zemljinoj orbiti koja bi prevashodno primala turiste po ceni od oko deset miliona dolara po osobi.
Međutim, ne treba zaboraviti ni svemirske kompanije iz drugih država poput Roskosmosa, koji organizuje putovanja do Međunarodne svemirske stanice i koji upravo u saradnji sa kompanijom Energija planira da izgradi hotel za turiste na samoj stanici. Cena boravka u njemu bi iznosila 60 miliona dolara. Sa druge strane, ruska turistička kompanija Go Russia ima skromnije ambicije pa nudi samo letove do ivice svemira za 19.000 dolara. Slični su i planovi KosmoKursa, poslovnog partnera Roskosmosa, koji namerava da emulira poslovni model kratkih svemirskih letova u nisku orbitu za nekoliko stotina hiljada dolara. Sa druge strane, tu je i stari igrač NASA, koja navodno razmišlja ne samo o povratku na Mesec, već i o gradnji svemirske baze za astronaute na Zemljinom satelitu.
Ko god da na kraju izađe iz ove trke kao dominantna turistička svemirska sila, izvesno je da će svi morati da se drže određenih poslovnih smernica. Pre svakog leta svemirski putnici moraju da prođu psihofizičko testiranje i različite pripreme poput ovladavanja kretanjem u prostoru bez gravitacije. Osim toga, svemirske turističke firme će morati da se oslanjaju na Sojuz i Međunarodnu svemirsku stanicu ukoliko ne nameravaju da same prave šatlove i svemirske motele. U tome može da im pomogne Axiom Space, čiji je glavni cilj da napravi novu svemirsku stanicu koja bi trebalo da nasledi Međunarodnu, nakon što kao i Mir „ode u penziju“ 2028. godine.
Danas, skoro 20 godina nakon prvog turističkog leta u svemir, trka u pokretanju svemirske turističke industrije vidno se zahuktava i deluje da je samo pitanje vremena kada ćemo moći da kupimo kartu za medeni mesec na Veneri, venčanje na Marsu, ili dve nedelje na privatnoj svemirskoj stanici iznad Zemlje.