25. jula 1978. godine rođena je prva beba pomoću tehnologije vantelesne oplodnje. Procenjuje se da je do danas na ovaj način rođeno oko 8 miliona dece
Tekst: Jovana Nikolić
Međunarodna komisija koja prati napredak u asistiranoj reprodukciji objavila je 3. jula da je ukupan broj beba rođenih pomoću vantelesne oplodnje (in vitro fertilization – IVF) i sličnih tretmana veći od 8 miliona. Među evropskim državama rekorder je Španija sa 119.875 dece, a slede Rusija i Nemačka.
Prvu trudnoću pomoću vantelesne oplodnje zabeležio je tim sa Univerziteta Monaš u Australiji 1973. godine. Međutim, ova biohemijska trudnoća trajala je samo nekoliko dana. Na severnoj hemisferi u to vreme, tačnije od šezdesetih godina prošlog veka, biolog sa Kembridža Robert Edvards i ginekolog iz Oldham bolnice Patrik Stepto već sarađuju sa ciljem da stvore embrion oplodeći jajnu ćeliju u laboratorijskim uslovima, van tela majke.
Edvards i Stepto su eksperimentisali najpre sa životinjskim ćelijama, ali je bilo malo onih koji su verovali da će uspeti da na ovaj način razviju ljudski embrion. Sa druge strane, nailazili su na različita osporavanja i crkve i države, ali su i dalje tražili finansijska sredstva uporno radeći na ovom eksperimentu sve dok 1978. godine u bolnici Oldham nije rođena prva beba pomoću IVF tehnologije, Luisa Braun.
Javnost je znatiželjno ispratila rođenje Luise Braun pitajući se da li će ona biti kao i sva druga deca, dok ga je Vatikan okarakterisao kao ”događaj koji bi mogao imati ozbiljne posledice po čovečanstvo”. Mada je ovaj opis trebalo da upozori na opasnost od rađanja dece u laboratorijama, četrdeset godina kasnije postaje jasno da je vantelesna oplodnja zaista promenila živote mnogih ljudi ali na bolje.
Daily Mail je navodno ponudio 325.000 funti kako bi imao ekskluzivna prava na priču o prvoj bebi rođenoj na ovaj način, ali tog 25. jula bolnica u kojoj je rođena bila je puna novinara i fotografa, a na naslovnim stanama našle su se fotografije bebe i roditelja. Mediji su Luisu Braun nazvali ”bebom iz epruvete” što je godinama kasnije ostao epitet koji je pratio decu rođenu na slične načine i koji je često bio diskriminišući. Međutim, proces oplođenja se nije zaista odigrao u epruveti već u Petrijevoj šolji.
Političari nisu hteli da se bave ovom kontroverznom temom sve do 1982. godine kada britanska vlada imenuje komisiju za donošenje reuglatornih smernica. Na čelu komisije bila je filozofkinja Meri Varnok čiji su izveštaji podstakli donošenje Akta o humanoj oplodnji i embriologiji 1990. godine. Ovaj akt nije donet samo u cilju regulisanja tretmana oplodnje, već i eksperimenata sa ljudskim embrionima koje je omogućila vantelesna oplodnja.
Fiziolog Robert Edvards je tek 2010. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu za svoj doprinos vantelesnoj oplodnji, dok njegov saradnik Patrik Stepto nije mogao biti nagrađen jer u to vreme više nije bio živ.
Mediji su nakon rođenja Luise Braun nastavili da obilaze dom njenih roditelja i izveštavaju o prvoj IVF bebi, a i danas se mogu naći brojni intervjui u kojima ona kao i u autobiografiji ”Život prve bebe iz epruvete” opisuje svoje detinjstvo, a u oktobru iste godine u Indiji je rođena i druga beba pomoću vantelesne oplodenje, devojčica Durga.
Durga je rođena tako što je indijski lekar Subaš Mukopadjaj bez finansijskih sredstava i dozvola vršio eksperimente pomoću primitivnih instrumenata i zamrzavajući jajne ćelije u kuhinjskom frižideru. Indijski etički komiteti mu nisu dozvoljavali da svoj rad prikaže na međunarodnim naučnim skupovima, pa zbog nedostatka dokaza njegovi rezultati nisu bili priznati. Tri godine kasnije izvršio je samoubistvo, a o njemu je 1990. godine snimljen indijski film ”Smrt lekara”.