Priče i filmovi o Svemirskoj trci uglavnom se fokusiraju na podvige ljudi poput Jurija Gagarina, Džona Glena, Valentine Terješkove ili posade Apola 11. Međutim, skriveni motor ove trke činile su hiljade naučnika i operatera NASA i Sovjetskog svemirskog programa koji su i do danas ostali gotovo potpuno nepoznati široj javnosti. Knjiga objavljena pre nekoliko godina ”Skrivene figure” i istoimeni film nominovan za Oskara u više kategorija koji je ubrzo snimljen po njoj, otkrivaju istinitu priču o tri radnice NASA. Matematičarka Ketrin Džonson (1918.), njena supervizorka Doroti Vogan (1910-2008) i inženjeka Meri Džekson (1921-2005) bile su prve žene primljene u NASA, ali i prve Afroamerikanke na važnim pozicijama u ovoj ustanovi.
Ketrin Džonson je još u detinjstvu pokazala sklonost za matematiku. Kako u njenom mestu, Vajt Sulfor Springsu u Zapadnoj Virdžiniji, nije bilo škole za Afroamerikance, a njeni roditelji, domar u hotelu i lokalna učiteljica, nisu mogli da priušte privatno obrazovanje za svoje četvoro dece, Ketrin se već sa 10 godina seli u drugi okrug kako bi upisala školu u okviru državnog koledža Zapadne Virdžinije, koji je primao studente Afroamerikance.
Na ovom univerzitetu kasnije upisuje i svoje studije matematike, a među njenim predavačima bile su i prve Afroamerikanke sa doktoratima iz ove oblaste koje su uvele i nove matematičke kurseve kako bi joj pomogle da maksimalno iskoristi svoj talenat. Sa 18 godina diplomirala je matematiku i francusku jezik, ali jedini posao koji je kao Afroamerikanka mogla da nađe u svojoj oblasti bio je učiteljski.
Ljudi kompjuteri
Stvari se menjaju iz korena 1953. godine kada dobija posao matematičara istraživača u Nacionalnom savetodavnom komitetu za astronautiku, koji je bio preteča NASA. Kako su u to vreme kompjuteri još uvek bili na svom tehnološkom začetku, naučnici su unajmljivani da rade kao ”ljudi kompjuteri”, odnosno da obavljaju složene matematičke operacije i analize. Ketrin je postala članica upravo takvog tima i uglavnom se bavila proračunima kretanja i navigacije letelica. Na ovim poslovima radi do 1958, a jedan od supervizora bila joj je Doroti Vogan.
Mada NASA u to vreme nije bila pošteđena segregacionih zakona pa Afroamerikanci nisu mogli da se mešaju sa drugim radnicima, Ketrin je prema svom kasnijem svedočenju ipak bila relativno zadovoljna odnosom između svojih kolega. Ono što joj je ipak smetalo bila je suptilna mizogenija. Naime, iako su žene radile naučne analize i izveštaje, njih su kao svoje potpisivale muške kolege i supervizori, a Ketrin je prva uspela da se izbori za pravo da potpusuje svoje izveštaje i radove.
NACA se 1958. pretvara u NASA i konačno se ukida segregacija u ovoj ustanovi, a ljudske kompjutere zamenjuju mašine. Ketrin premeštaju na poziciju tehnologa aeronautike u odeljenju za kontrolu letelica. Na ovoj poziciji ostvaruje i svoje najpoznatije dostignuće kada matematički i tehnički priprema NASA misiju Merkur 3 koja je imala za cilj da pre Sovjetskog saveza pošalje prvog čoveka u svemir. Iako je misija uspešno izvedena u maju 1961. godine, Sovjeti su ipak uspeli da prestignu NASA za dvadesetak dana, pa je američki astronaut Alan Šepard postao drugi čovek u svemiru, ali i prvi Amerikanac.
Nakon što je ovim podvigom dokazala svoju stručnost, Ketrin Džonson nastavlja da radi slične odgovorne poslove, pa već 1962, i to na insistiranje samoga Džona Glena, dobija zadatak da ”ručno” proveri da li su kompjuteri koje je NASA tek počela da koristi dobro izračunali putanju Merkura 6 u kome će Glen iste godine uspešno obleteti Zemlju tri puta kao peti čovek u svemiru. Nakon ovoga, njena reputacija samo raste pa joj 1969. godine NASA zadaje da pomogne u istorijskom izračunavanju putanje Apola 11 kojim Nil Armstrong, Baz Oldrin i Majkl Kolin iste godine prvi uspešno stižu na Mesec. U trenutku njihovog sletanja Ketrin je bila na radnom sastanku, ali je ipak uspela da vidi televizijski prenos uživo ovog događaja.
U Holivudu
Ketrin Džonson 1970. počinje da radi na planiranju misije Apolo 13 koja je trebalo da bude treća NASA misija sletanja ljudi na Mesec. Počela je, kao i prethodne misije na kojima je radila, idealno i već nekoliko dana nakon poletanja tročlana posada dostigla je najdalju tačku od Zemlje do koje je ljudska svemirska posada stigla preletivši ”drugu stranu” Meseca. Međutim, 13 će se u ovom slučaju zaista pokazati kao nesrećan broj jer iznenada eksplodira jedan od tankova sa kiseonikom i posadi preti gušenje u svemiru. Samo zahvaljujući hladnoj glavi trojice astronauta i spasonosno preciznoj računici i planiranju Ketrin Džonson i ostalih stručnjaka, posada uspeva da se vrati na Zemlju živa, a ova priča je takođe dobila svoju holivudsku ekranizaciju.
Narednih 15 godina Ketrin Džonson nastavlja da učestvuje u planiranju najvažnijih NASA šatl misija i sateltiskih programa kao i misije za Mars. Tokom svoje tridesetpetogodišnje karijere napisala je 26 naučnih radova i dobila brojne počasne nagrade, titule i ordenje, a kao pionirka svemirske i kompjuterske nauke postala je idol budućim generacijama u ovim poljima. U Lengliju, u Virdžiniji je 2017. godine za pedesetpetogodišnjicu leta Alana Šeparda otvoren veliki kompjuterski istraživački centar koji nosi ime Ketrin Džonson. Tom prilikom joj je zvanično odano priznanje kao ključnoj osobi za uspeh Šepardove misije.
Tokom dodele Oskara 2017. godine Teraži P. Henson, glumica koja je igrala Ketrin u filmskoj adaptaciji ”Skrivenih figura”, dovela ju je na binu da pozdravi sve prisutne, ali i svetski auditorijum koji je pratio ovu ceremoniju. Tada su prvi put cela Amerika i veći deo sveta imali priliku da se uživo upoznaju sa ovom talentovanom skrivenom figurom od koje su tokom Svemirske trke direktno zavisile skoro sve najpoznatije NASA misije.
Ketrin Džonson danas na pragu svog stotog rođendana živi sa svojim suprugom u Hemptonu, u Virdžiniji gde je posećuje njenih 11 praunučića. Iako je gotovo čitavog života pevala u horu presbiterijanske crkve, propagira da mladi treba što više da se zanimaju i bave naukom.