Kratka istorija značajnih poruka od prve komunikacije radio-talasima do pokušaja komuniciranja sa dalekim civilizacijama čije je postojanje neizvesno
Tekst: Bojan Džodan
Dok je plovio brodom 1955. godine, švedski mornar Ejk Viking odlučio je jedne večeri da zaleči svoju usamljenost tako što će napisati ljubavno pismo. U pismu se obraća „nekom predivnom i dalekom“, ispisuje svoju adresu, poruku stavlja u praznu flašu viskija, zatvara je plutanim čepom i baca preko palube u more. Dve godine kasnije kod kuće ga čeka odgovor sa markicom Sirakuze. Paolina, koja ima 17 godina i ne smatra sebe predivnom, skromno prijavljuje da je Ejkova poruka stvarno stigla do nekoga ko je daleko. U jesen 1958. njihovo dopisivanje se kruniše brakom na Siciliji.
Među zvaničnim porukama ima onih koje ostaju lične i šarmantne kao prva koja je preneta tokom letenja radio-talasima: „Roj, dođi i uzmi ovu prokletu mačku!“ Mačka se zvala Kido i zaglavila se na cepelinu „Amerika“ 1910. godine kada je Volter Velman pokušavao da preleti Atlantski okean. Mada ovaj let nije spojio Ameriku sa Starim kontinentom, pod Atlantskim okeanom su već tada postojale žice koje su prvi put 16. avgusta 1858. prenele kao prvu zvaničnu poruku pismo britanske kraljice Viktorije.
Međutim, mreža tankih žica nije razmenom poruka vezala dva kontinenta tako snažno kao što će to učiniti radio-talasi. Prvi korak ka tome napravila je poruka koju su svi na planeti mogli da „uhvate“ preko svojih radio-aparata i koja se obično citira kao „…bip, bip, bip…“. To je signal koji je od 4. oktobra 1954. neprekidno slao prvi veštački satelit Sputnjik. Ovu poruku nije bilo potrebno dešifrovati, jer joj je cilj bio jedino da konstatuje tehnološki poduhvat.
Dolazimo u miru
Poruka koju je posalo Jurij Gagarin, prvi čovek koji je pogledao našu planetu iz svemra 12. aprila 1961. godine, trebalo je da bude još jasnija, a glasila je: „Kružeći oko Zemlje u svemirskoj letelici video sam koliko je prelepa naša planeta. Ljudi, sačuvajmo i povećajmo njenu lepotu, nemojmo da je uništimo.“ Ipak, tokom Hladnog rata ona je dešifrovana u strahu od tehnološke nadmoći konkurencije što je imalo i svoju pozitivnu stranu ubrzavši misiju slanja čoveka na Mesec.
Kada su se Nil Armstrong i Edvin Oldrin spustili na površinu Meseca, imali su već pripremljenu poruku koju će na njoj ostaviti: „Ovde je prvi čovek sa Zemlje ostavio svoj trag na Mesecu jula 1969. Dolazimo u miru u ime cele ljudske vrste.“ Njihova poruka odlično ilustruje jaz koji često ljudska zajednica ima između onoga što poručuje i onoga što radi. Ako su došli u miru, kako objasniti činjenicu da su došli sa planete na kojoj je tada besneo rat u Vijetnamu?
Manje je poznato da su astronauti na Mesecu ostavili i minijaturni silikonski disk na kome su urezane poruke lidera 73 države, pa se među njima nalazi i poruka tadašnjeg predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita, u kojoj izražava nadu da je korak na Mesecu korak ka širenju bratstva i jedinstva. Poruke na ovom disku su 200 puta umanjene pa su golim okom vidljive kao sitne tačke. Može nam se zbog toga učiniti da je bolja ideja nemačkog matematičara Karla Fridriha Gausa, koji je u 17. veku predlagao da se na sibirskim prostranstvima iscrta shematski prikaz Pitagorine teoreme kako bi čovečanstvo poručilo slučajnom posmatraču iz svemira da na ovoj planeti postoji inteligentni život.
Zlatne ploče
Jedan od pionira u pokušajima da se ostvari efikasnija komunikacija sa vanzemaljskim inteligentnim životom bio je Nikola Tesla, koji je prvi primetio da bi za takvu komunikaciju bili pogodni radio-talasi. Tvrdio je da je dovoljno modulirati talase tako da predstavljaju niz celih brojeva. Ukoliko bismo na naš signal „jedan, dva, tri“ poslat u svemir dobili očekivani odgovor „četiri“, ova jednostavna matematička komunikacija mogla bi da se unapredi u složeniju. Jedna od prvih poruka koja je poslata nije sačekala da se odbroji Teslino „tri, četiri“, već je pokušala da prenese vrlo sadržajan skup informacija. Poruku emitovanu pomoću radio-teleskopa Arecibo u Portoriku, 16. novembra 1974, činio je niz od 1679 signala.
Možda nije dovoljno da biće koje primi ovu poruku bude samo inteligentno, već i da primeti da je 1679 poluprost broj deljiv samo sa 73 i 23, pa se očekuje da se upravo u formi takve rešetke prikažu dobijeni signali. Prikazani u takvoj formi ovi signali postaju piktoralna poruka koja prikazuje prvih deset binarnih brojeva, redne brojeve hemisjkih elemenata koji čine molekul DNK, kao i shematski prikaz njegove dve zavojnice, siluetu čoveka, radio-teleskop Arecibo i Sunčev sistem. Ova poruka je upućena ka zvezdanom jatu Mesje 13, koje je udaljeno oko 22.000 svetlosnih godina od Zemlje, pa je jasno da ona nije poslata sa željom da se uspostavi komunikacija, već da se demonstrira rad ovog radio-teleskopa.
Teško je i pretpostaviti šta bi vanzemaljci, ukoliko postoje, mogli da prepoznaju u poruci koja im je poslata, a jedna ista poruka može imati različita tumačenja i unutar ljudske civilizacije. Dve godine pre Arecibo poruke vođena je rasprava o plaketi pričvršćenoj za prvu letelicu koja je napustila Sunčev sistem – Pionir 10. Na različite kritike prikaza muškarca i žene na ovoj plaketi pokušala je da odgovori umetnica Linda Segan, kojoj je bilo povereno da dizajnira plaketu po narudžbini i ideji njenog supruga Karla Segana i njegovog kolege Frenka Drejka. Prikazavši figure muškarca i žene po uzoru na grčke skulpture, Linda Segan se trudila da one budu i multietničke, pa je čovek prosečno evropskog izgleda dobio šire nozdrve i kovrdžavu kosu. Osim toga, prikazala ih je nage, a govorila je da je samo ruka muškarca podignuta u znak pozdrava, jer je želela da prikaže pokretljivost ekstremiteta, što ne bi bilo jasno kada bi oboje imali savijenu ruku.
Crtež muškarca i žene bio je osnova za poruku na Zlatnim pločama koje su pričvršćena na Vojadžer 1 i Vojadžer 2, trenutno najudaljenije objekte poslate sa Zemlje u svemir. Na ovim pločima se nalaze i audio-zapisi pozdrava na 55 jezika, 116 fotografija, kao i najraznovrsnija muzika i zvuci sa naše planete. Umetničko delo namenjeno celom svemiru, iako je verovatnoća da će pronaći svog slušaoca zanemarljivo mala, poslato je u nadi da će tišinu na drugom kraju svemira prekinuti žubor vode ili smeh dece.
Prekinuti ćutanje
Neprijatnost izazvanu tišinom koja nas okružuje izrazio je još u 17. veku francuski matematičar Blez Paskal rečima: „Užasava me večito ćutanje ovih beskonačnih prostora.“ Zato možemo naslutiti koliko je bilo Teslino razočaranje kada je shvatio da je signal za koji je mislio da je primo sa Marsa verovatno zalutali signal sa Zemlje. Dvojica zaposlenih u Belovoj laboratoriji, koje je 20. maja 1946. mučilo odsustvo tišine, imala su drugačije iskustvo. Naime, Arno Penzijas i Robert Vilson nisu mogli ni čišćenjem antene od nereda koji su napravili golubovi da otklone šum. Saznavši za teorijski rad kanadskog fizičara Džima Piblsa, postalo im je jasno da je šum koji su uhvatili jedna neverovatna poruka kojom svemir govori o svom postanku. Taj signal je predstavljao zaostavštinu i dokaz Velikog praska pa je njegovim prvim slušaocima doneo i Nobelovu nagradu.
Nakon ovog dešifrovanog šuma, Entoni Heviš, profesor na Radio-opservatoriji Mulard u Kembridžu, i njegova studentkinja Džozelin Bel Burnel ponadali su se u novembru 1967. da imaju još veći ulov. Primetivši pravilno pulsirajući signal u sazvežđu Lisice, na trenutak su čak pomislili da je reč o mogućoj vanzemaljskoj poruci pa je objekat od koga je ovaj signal potekao nosio radni naziv LGM-1 (Little Green Man). Ispostaviće se da su Heviš i Bel Burnel otkrili pulsar, odnosno neutronsku zvezdu čije je postojanje do tada bilo poznato samo u teorijskim radovima. Međutim, samo je profesor Heviš dobio Nobelovu nagradu za ovo delo bez pominjanja saučesnice, i ostavio gorku poruku.
Da li se mogao bolje razumeti radio-signal koji je 15. avgusta 1977. u Ohaju primio radio-teleskop pod nazivom Veliko uho. Kada je astronom Džeri Erhman primetio anomaliju u zabeleženim podacima, pored kritičnog mesta na papiru crvenom olovkom je dopisao Wow, po čemu je signal dobio ime. Pitanje da li je ovakav signal moguće objasniti i na neki drugi način, a ne samo kao poruku inteligentog života van Zemlje, dovelo je dotle da tek 35 godina kasnije ljudi pošalju odgovor. Za sadržaj se pobrinula „Nacionalna geografija“, na čiji je poziv sakupljeno 10.000 tvitova iz celog sveta koji su prosleđeni ka trima zvezdama odakle je signal mogao da stigne. Ostaje samo da se strpljivo sačeka eventualna potvrda o primljenoj poruci, jer će do najbliže od ove tri zvezde putovati 41 godinu.
Dok strpljivo čekamo sa svim „velikim ušima“ naše planete, okrenutim ka tihim prostranstvima i nadamo se da ćemo čuti kako zvuči smeh na nekoj drugoj planeti, potpuno zaboravljamo da oslušnemo poruke koje su svuda oko nas. U januaru 2017. jednog bolesnog kita talasi su doneli na obalu Bergena, u Norveškoj. Kada su ga naučnici sa Univerziteta u Bergenu rasporili kako bi otkrili uzrok njegove smrti, potpuno neočekivano su u utrobi pronašli poruku koja se sastojala od četiri kilograma otpadne plastike. Tu jednostavnu poruku i dalje dešifrujemo i nadamo se da ćemo uskoro razumeti šta ona znači. Da li ćemo dok šaljemo poruke kroz svemirska prostranstva u želji da se pohvalimo velikim umetničkim i tehnološkim dostignućima potpuno zaboraviti da osluškujemo prirodu koja nas opominje da je mera u kojoj je volimo i čuvamo zapravo naše najveće dostignuće?