Sa ciljem da isproba nekoliko metoda za čišćenje kosmičkog otpada koji kruži oko Zemlje, početkom 2018. godine biće lansirana britanska letelica RemoveDebris
Tekst: Anđela Mrđa
Svemirska letelica RemoveDebris biće lansirana početkom 2018. godine kako bi se isprobalo nekoliko metoda za čišćenje kosmičkog otpada koji kruži oko Zemlje i predstavlja sve veću opasnost za satelite i astronaute. Nakon lansiranja u svemir RemoveDebris će ispaliti mali satelit koji bi trebalo da izbaci harpun i mrežu i testira njihovu efikasnost u prikupljanju otpada. Pri povratku na Zemlju, predviđeno je da se ovo đubre zapali. Misiju koja predstavlja jedno od pionirskih rešenja za čišćenje kosmičkog otpada predvodi britanski Svemirski centar Univerziteta u Sariju.
Lebdeći predmeti koji kruže oko Zemlje uglavnom su delići nefunkcionalnih satelita i potrošenih raketa. Međutim, u kosmosu se trenutno nalazi i čitav jedan neaktivan satelit Envisat, sa kojim je konekcija iznenada izgubljena 2012. godine, i od tada besciljno luta. Veličine je engleskog dabl-dekera i predstavlja najveći satelit poslat u svemir radi posmatranjasituacije na Zemlji. Za vreme svog desetogodišnjeg rada, što je duplo više od predviđenog vremena, obezbedio je na hiljade terabajtova podataka o stanju na površini Zemlje, u atmosferi, okeanima, morima i na ledenim bregovima, zahvaljujući kojima je do sada objavljeno oko 2500 naučnih publikacija. Međutim, danas Envisat, bez misije, zajedno sa ostalim kosmičkim otpadom, predstavlja veliku opasnost za druge, aktivne satelite.
Procenjuje se da ovakvih lebdećih delova u svemiru trenutno ima oko pola miliona i da svi ukupno čine otpad težak oko 7500 tona. Njihovo dalje gomilanje moglo bi da dovede do većeg rizika od kolizija satelita sa otpadom, jer se sa svakim sudarom stvara mnoštvo novih delića od kojih svaki, kako kruži velikom brzinom, može da napravi značajna oštećenja na odelima astronauta ili satelitima.
U svom tekstu za Bi-Bi-Si Ričard Holingam je, opisujući jedan dan na planeti bez satelita, pokušao da dočara u kojoj smo meri zavisni od svemirske infrastrukture, a da toga nismo ni svesni. Prestanak njihovog rada bi nas tehnološki mnogo unazadio, jer bismo najpre ostali bez navigacije koja se sastoji od 24 satelita u orbiti Zemlje i kojoj je naše snalaženje u saobraćaju samo sporedna uloga, dok glavni značaj leži u održavanju međunarodnih komunikacionih sistema i slanju vremenskih signala na Zemlju.
Svet bi odjednom izgledao mnogo veće, jer ne bi više bile dostupne informacije o dešavanjima van regiona pošto bi veze redakcija sa stranim dopisnicima bile izgubljene. Holingam ovu situaciju ilustruje rečima da se ne bi znalo ništa o radnicima u Sahari niti bi ilegalne seče šuma u Amazonu mogle da se kontrolišu. Avioni bi izgubili navigaciju, a ostali bismo i bez vremenske prognoze. Vlade ne bi mogle da donesu nijedno rešenje na globalnom nivou pošto bi komunikacija između njih bila otežana.
Ovo su, naravno, najgore moguće posledice do kojih bi došlo tek u slučaju da svi sateliti istovremeno prestanu da rade, za šta je verovatnoća mala, ali ipak postoji. Pored kosmičkog otpada koji svakako predstavlja sve veću pretnju, glavna opasnost su snažne solarne oluje, svemirski odroni i sajber napadi na GPS sistem. Stručnjaci smatraju da bi dalje ignorisanje problema kosmičkog otpada u najgorem slučaju moglo da nas ostavi bez ključnih satelita, što bi nas tehnološkog vratilo unazad nekoliko decenija.