Opstanak životinja u njihovim prirodnim staništima, ne zavisi toliko od pravnih regulativa i zabrana koliko od ponašanja ljudi koje se može zasnivati i na magijskim verovanjima
Tekst: Jovana Nikolić
Racionalnost, razmatranje činjenica i podataka, širenje znanja o tome kako živi svet funkcioniše i koliko je biodiverzitet važan, kao i svesvno smanjenje aktivnosti koje ga ugrožavaju – pretpostavlja se da je ovo pravi put ka očuvanju ugroženih životinjskih vrsta i njihovih staništa. Međutim, u toj previše opštoj slici usmerenoj samo na jedan način razmišljanja, često se propšuta preispitivanje šta o ovim pitanjima misle oni od kojih u najvećoj meri zavise ugrožene vrste, a to je lokalno stanovništvo.
Ovog leta istraživački tim, koji čine Džordž Holms i Karolina Vard sa Univerziteta u Lidsu i Tomas Aneurin Smit sa Univerziteta u Kardifu, objavio je rad o značaju mitoloških životinja, kao i onih koje zaista postoje ali im se pripisuju magična svojstva, na očuvanje biodiverziteta i zaštitu ugroženih vrsta. Rad koji je izazvao značajnu pažnju svetskih medija, skoro da i ne sadrži konkretne savete, ali autori nisu ni imali taj cilj već prvenstveno da ukažu na neke od propusta koje prave timovi koji se bave konzervacijom.
Pre svega, to je podrazumevanje racionalnog pogleda na svet i isključivanje lokalnih verovanja, rituala i mitova. Osim toga, autori predlažu da u timovima koji se bave očuvanjem ugroženih vrsta pored naučnika koji dolaze iz prirodnih disciplina, treba angažovati i istoričare, antropologe i etnozoologe kako bi se u obzir uzelo i ono magijsko što se oko životinja ispreda a tiče se direktno njihovog opstanka.
Kada se životinje nađu u svojim prirodnim staništima, izvan zaštićenih prostora, njihov opstanak ne zavisi toliko od pravnih regulativa i zabrana koliko od verovanja i ponašanja ljudi koji naseljavaju ista geografska područja a koja mogu doprineti konezrvaciji, iako su zasnovana na magijskom a ne naučnom načinu mišljenja, ali i dodatno ugroziti pojedine vrste. Autori se u radu pre svega osvrću na pojedinačne slučajeve sa Madagaskara i Tanzanije ali ima i drugih primera.
Važna domina među ugroženim životinjama jesu lešinari. Ukoliko izumru, rušenje ostalih domina se ne može zaustaviti a negativne posledice bi bile brojne. Zbog visokog rizika od scenarija u kome ovih životinja nema a ostaci mrtvih zaraženih životinja se razvlače, poslednjih godina dosta se radi na podizanju svesti o njihovom značaju. Sa druge strane, u pojedinim zajednicama magijska verovanja igraju mnogo značajniju ulogu od argumenata pa tako ima onih koji u svojim ritualima ove životinje ugrožavaju, ali i onih koji veruju da će ih ukoliko povrede lešinara pratiti loša sreća pa želeći da sačuvaju sebe štite i ove ptice.
Među životinjama koje uglavnom ne spadaju u omiljene, ali njihova ugroženost može dovesti do veoma pesimistične slike, nalaze se i hijene. Mada često napadaju ljude u etiopskoj oblasti Kombolča, lokalno stanovništvo im se retko suprotstavlja. Veruje se da svojim zavijanjem prenose natprirodne poruke i da se hrane zlim duhovima. Ova verovanja potiču iz vremena pre prihvatanja islama i može se reći da su usklađena sa stvarnim značajem hijena za održavanje ekosistema.
Takođe u Etiopiji, ali nešto istočnije, u gradu Hararu, poštovanje prema hijenama je otišlo korak dalje pa u pojedinim porodicama postoji tradicija hranjenja hijena, a neki ljudi im hranu čak daju iz svojih usta što počinje da poprima osobine svojevrsnog šoua. Ovaj grad čiji je stari deo opasan zidinama iz 16.veka, prema pisanim podacima pegave hijene naseljavaju najmanje 500 godina i čiste ga od organskog otpada. Stanovništvo im je zahvalno za ovu uslugu pa toleriše da se kreću istim ulicama, a ritual hranjenja hijena je započet iz određene doze straha jer se veruje da ih ovaj ritual sprečava da napadaju ljude. Zato je važno održavati ga iz generacije u generaciju.
Između zlih duhova i glasnika predaka
Međutim, ljudi zbog svojih magijskih uverenja i mitova često proganjaju ili ubijaju ugrožene životinje, što takođe ne bi trebalo da se ignoriše pri osmišljavanju strategija za njihovo očuvanje. U narednih 1000 godina mogao bi da izumre aj-aj, vrsta lemura sa Madagaskara. Za lokalno stanovništvo ovo bi verovatno predstavljalo neku vrstu mitske pobede nad zlom. Na drugim krajevima sveta deca ovog primata crtaju kao svoju omiljenu životinju i pišu mu pisma podrške. Najveći deo njegovog života odvija se na drveću pa uglavnom naseljava šume, mada zbog njihovog krčenja sve češće deli prostor sa ljudima. Neretko ga farmeri ubijaju pod izgovorom da uništava njihove useve iako nije potvrđeno da to zaista i čini. Pravi razlozi se ipak kriju u zoni mističnog.
Bez sumnje, aj-aj je lemur jako neobičnog izgleda, najveći noćni primat i to sa zubima poput glodara. Osim toga, karakteriše ga veoma dugačak prst koji mu pomaže u lovu. Nakon što kuckanjem po kori drveta utvrdi gde se nalaze hranljive larve, aj-aj zubima pravi rupu iz koje hranu izvlači ovim prstom. Zazuvrat drvo može dobiti uslugu čišćenja od štetnih insekata. Međutim, njegov neobičan izgled i neprijatni zvuci koje ispušta učinili su da malgaško stanovništvo živi u čitavom nizu uverenja i mitova u kojima je on zlo biće. Pojavljivanje aj-aja u selu, prema sujeverju, označava da će uskoro neko umreti, a prema nekim legendama ova životinja čak noću ulazi u kuće i ubija ljude na spavanju. Kako bi sprečili svoju smrt, ljudi veruju da je ipak bezbednije ubiti lemura za kog veruju da ukoliko svoj dugački prst usmeri prema nekome, ta osoba će uskoro umreti.
Ovakav odnos prema aj-aju, deo je kulture kojom dominiraju takozvani fejdi, što se često prevodi kao tabui. Oni su karakteristični za Madagaskar, razlikuju se od regiona do regiona, i dok se neki odnose na zabranu nošenja određene boje ili korišćenja određene vrste hrane, ima i onih koji su direktno povezani sa magijskim životinjama. Tako je zabranjeno ubijati neke takođe ugrožene vrste lemura jer se veruje da u njima žive duhovi predaka, a fejdi štite i endemsku zrakastu kornjaču.
Duhovi predaka često, prema verovanju nekih afričkih naroda, preuzimaju oblik zmije. Ovi u Africi jako rasprostranjeni gmizavci povezani su velikim brojem verovanja pa su tako u nekima dobri duhovi koje treba čuvati, dok su u drugima oblik zla. Sa druge strane, činjenice govore da u afričkim zemljama veliki broj ljudi umire od ujeda zmija, ali i da one štite od štetnih insekata i glodara, što donekle može objasniti ova ambivalentna verovanja. U pojedinim selima se veruje da je piton duh umrlog vrača koji komunicira sa trenutnim vračem i prenosi mu važne poruke. Zato je piton apsolutni vladar svog staništa, a među ljudima vlada strah da će ukoliko promene njegovo stanište piton pobeći, a oni ostati bez važnih poruka.
Magijska verovanja imaju veoma dinamičan karakter, napominju autori rada o konzervaciji magičnih životinja. Naime, razlikuju su od zajednice do zajednice, protivreče jedna drugima ali se i vremenom menjaju. Velike promene nastupale su kada su određene zajednice pokrštavane ili islamizovane, kada su njihovi članovi sticali obrazovanje u drugačijim kluturama, ali do promena dolazi vremenom i unutar same zajednice jer iskustvo često natera pripovedače da promene legendu. Zato uključivanje ovih verovanja u procese konzervacije nije nimalo jednostavno. Osim što, prema mišljenju britanskih istraživača, u ove procese treba uključuti i naučnike koji se bave iracionalnim aspektima ljudskog života, važno je i da se stav prema magijskim uverenjima ne pojednostavljuje, odnosno da se ona ne posmatraju izolovano od šire slike sveta kojoj pripadaju.