Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima
Tekst: Jovana Nikolić
Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude. Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca. U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.
Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica. Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.
Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja.Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.
Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.
Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata.
Prijateljstvo
Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.
U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom. Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.
U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke. Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom. Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.
Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije. Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.
Komunikacija
Papagaji spadaju u malobrojne grupe životinja koje su sposobne da uče vokalno, odnosno da slušaju, pamte, a zatim imitacijom proizvode slične zvuke. Timoti Rajt sa Odeljenja za biologiju, Nju Meksiko Stejt Univerziteta, uočio je da papagaji koji žive u divljini imitiraju glasove članova svoje grupe. Različiti dijalekti im omogućuju da lakše prepoznaju ptice koje pripadaju njihovom jatu, sa kim treba da se udruže a koga je bolje izbegavati. Papagaji koji odrastaju okruženi ljudima nisu izloženi ovakvim zvucima pa imitiraju ljudski govor ili veštačke zvuke na koje su navikli i tako se uklapaju u svoje okruženje.
Još uvek nije poznato kakve su razlike u uzrocima imitiranja među različitim vrstama papagaja iako se zna da nije kod svih ova sposobnost podjednako razvijena. Ovakav način komunikacije se razlikuje od ljudskog jezika koji je apstraktan, ali pitanje da li papagaji žele nešto da nam poruče kada nas imitiraju ostaje otovreno. Timoti Rajt tvrdi da iako za papagaje reči nemaju složena značenja, ipak postoje neke asocijacije. Reči će uglavnom koristiti u onom kontekstu u kom su primetili da ih ljudi koriste, a najčešći primer za to su pozdravi.
Međutim, potreba za komunikacijom nije jedini uslov da životinje razviju sposobnost govora, već su potrebne i fiziološke i anatomske predispozicije. Tim neurobiologa sa Djuk Univerziteta je 2015. godine izašao u javnost sa rezultatima istraživanja koji pokazuju da papagaji imaju specifičnu strukturu mozga koja im omogućava da progovore. Naime, deo mozga koji imaju sve ptice koje uče vokalno kod papagaja ima i spoljašnji omotač. Istraživanje je vršeno na osam vrsta papagaja, a ovaj omotač je srazmerno veći kod onih vrsta koje više pričaju. Međutim, istraživačima sa Djuk Univerziteta još uvek nije jasno kako je ovaj deo mozga zaslužan za nastanak govora.
Govor je samo jedna od osobina papagaja koja budi radoznalost naučnika. Poznato je da se ove životinje izdvajaju u ptičijem svetu i po dužini životnog veka, ali šta im omogućava da toliko dugo žive još uvek je nedovoljno istraženo. Pojedine vrste mogu da žive više od 70 godina, a čak i tigrice, koje mogu da žive do 20 godina, žive znatno duže od sisara iste veličine. Ipak, papagaji se suočavaju sa različitim vrstama bolesti, a način na koji se bore sa njima predmet je brojnih istraživanja. Neka od njih su pokazala da jedna vrsta proteina, za koju nije poznato da je proizvode druge životinje, osim što daje boju perju, stvara i otpornost na neke vrste bakterija. Na zdravlje papagaja u velikoj meri utiče ishrana, a primećeno je da se u semenkama koje su njihova glavna poslastica neretko kriju i toksini koji štite ove ptice od mirkoorganizama.
Inteligencija
Kako bi došli do hrane, papagaji su unapredili svoj društveni život, ali razvili i mnoge sposobnosti pa je tako više eksperimenata pokazalo da umeju da koriste alat. Jedan od njih je sproveden na Odeljenju za kognitivnu biologiju, Univerziteta u Beču, a primećeno je da kakadu Figaro koristi štapić kako bi dohvatio predmet van kaveza. Zanimljivo je da su ostali papagaji koji su ga posmatrali, počeli da ga imitiraju iako nije bio uspešan.
Isti tim sa Univerziteta u Beču, koji predvodi Alis Auersperg, proveravao je samokontrolu ovih ptica pomoću stendforskog Maršmelou eksperimenta. Sedamdesetih godina je ispitivana samokontrola dece tako što im je dat jedan slatkiš i uputstvo da će dobiti još jedan ukoliko ga u određenom vremenskom periodu ne pojedu. Međutim, samokontrola je samo jedan od faktora ovog eksperimenta, a važnu ulogu igraju i procena dobiti i poverenje u onoga ko postavlja uslove igre. Svih 14 ptica je u ovom eksperimentu čekalo 80 sekundi kako bi dobilo više omiljene hrane, a za razliku od dece koja su slatkiše držala u rukama, papagaji su svoje poslastice držali u kljunu i strpljivo čekali.
Poređenja papagaja i dece nisu izostala ni kada je jedan eksperiment pokazao da afrički sivi žako logički zaključuje tako što odbacuje pogrešnu mogućnost i bira pravu. Nije sigruno da se ovo zaključivanje može izjednačiti sa čovekovim, ali je izvesno da to nije bila slučajnost jer je više ptica više puta postupilo isto. Afrički sivi žako je poznat kao vrsta koja privlači veliku pažnju i ljubitelja ptica i naučnika, a prava zvezda među njima bio je Aleks sa kojim je Irena Peperbeg, kognitivni psiholog sa Harvarda, radila punih 30 godina.
Prema tvrđenjima Irene Peperbeg, Aleks je imao sasvim prosečan vokabular za jednog papagaja, oko 100 reči, ali je umeo da identifikuje oko 50 objekata, boje, oblike, ali i da broji i prepoznaje odnose manje – veće i isto – različito. Ona tvrdi čak i da je ovaj papagaj imao razvijen pojam nule. Rezultate njenih istraživanja prate podeljena mišljenja i mnogi bi se složili da je naučnica preterala u izjednačavanju papagaja i ljudi, ali Aleksovo ponašanje naučnici svakako smatraju neobičnim iako nije sigurno da će ikada biti pronađen njegov uzrok.
Veliki porast broja istraživanja papagaja u 21. veku i sve veći broj pitanja sa svakim novim otkrićem pokazuje da je nauka konačno usmerila svoju pažnju prema ovim pticama. Jedan od motiva svakako jeste upoređivanje sa ljudima i praćenje evolutivnog razvoja inteligencije i govora, ali rezultati istraživanja će pomoći i da više saznamo o samim papagajima, a možda za trenutak i ostavimo ljude po strani.