Novo istraživanje naučnika iz SAD objašnjava zaraznost smeha, ali i mehanizme javljanja empatije
Tekst: N. Zdravković
Da bismo razumeli da je neko srećan, mi nesvesno imitiramo njihov izraz lica, izazivajući sećanja na sopstvenu radost. Ovo je rezultat novog istraživanja sa univerziteta u Viskonsinu – do empatije dolazi nesvesnom facijalnom mimikrijom.
Pola Nidental i Edrien Vud, psihološkinje iz Viskonsina koje su vodile ovo istraživanje, kažu da se ovaj postupak dešava u bilo kojoj situaciji u kojoj dolazi do ”čitanja” tuđeg lica. Nakon takvog čitanja, mi vrlo suptilno i nesvesno ”isprobamo” taj isti izraz, i do razumevanja emocionalnog značenja dolazi u roku od par desetina sekunde.
Ovo objašnjava i ”zaraznost” smeha, osim što je po Nidental i Vud smeh zarazan jer svakoga podseća na stvari koje su njima duhovite!
Problemi nastaju ako je sposobnost imitacije umanjena, ili ako je otežana percepcija tuđih lica. Nidental i Vud su otkrile da kod različitih pojava koje otežavaju facijalno izražavanje, kao što su paraliza lica ili oštećenje nerava usled plastične operacije, dolazi i do problema u empatiji.
Osobe sa autizmom imaju drugačiji problem – najčešće nedostatak kontakta očima. Međutim, kako kaže Nidental, ako se on pažljivo izazove, rezultat može biti ”spontana ili automatska facijalna mimikrija.”
U slučaju da neko ceo život poseduje jedan od ovakvih problema, kao što je na primer osoba sa urođenom paralizom, onda je teže uočiti smanjenu sposobnost empatije – ako je ona uopšte smanjena. Pretpostavka ove dve naučnice jeste da se u takvim slučajevima razvija alternativni (kompenzatorni) sistem percepcije emocija i empatije.
Tema imitacije kao oruđa za razumevanje sveta oko nas je već neko vreme tema istraživanja širom kognitivnih nauka. Jedan od glavnih izvora popularnosti ove teme je otkriće tzv. neurona-ogledala (engl. mirror neurons), neurona koji se aktiviraju na isti način nezavisno od toga da li se relevantna aktivnost vrši ili samo posmatra.