Da li u ljudskom organizmu postoje časovnici koji odbrojavaju koliko nam je još ostalo života? 
Tekst: Jovana Nikolić
Naučnofantastični scenariji po kojima svakome iznad glave časovnik odbrojava godine, dane i minute koje može da iskoristi za sva svoja zadovoljstva i probleme možda i nisu daleko od istine. Pitanje „Koliko nam je još života ostalo?“ neprestano dobija nove dimenzije pa na njega pokušavamo da odgovorimo pozivajući se na statistiku, uslove života, zdravstveno stanje, a sve veći broj naučnika odgovor traži u genima.
Dva istraživanja u kojima se tragalo za „časovnicima smrti“ (Death Clocks) sprovdena su u 2015. godini, a njihovi rezulati imaju potencijal da u budućnosti produže ili makar poboljšaju ljudski život. Početkom 2015. godine, naučnici sa Univerziteta u Edinburgu, predvođeni Ričardom Morionijem, istraživali su da li je starost o kojoj zaključujemo na osnovu stanja gena uvek jednaka stvarnom broju godina.
Četrnaest godina je proučavana DNK više od 5000 ljudi, a praćenjem hemijskih promena koje se u njoj odigravaju utvrđeno je da će ljudi čija je biološka starost veća od stvarne najverovatnije umreti mlađi od onih čija genska slika u potpunosti odgovara njihovom stvarnom uzrastu ili kasni za njim. Ovakvi zaključci su proistekli iz praćenja metilacije – procesa koji se vremenom odvija u DNK, a što je više znakova ovog procesa uočeno to je osoba biološki starija.
Krajem godine naučnici iz SAD i Velike Britanije, čiji je tim predvodio Majkl Straton, identifikovali su dva „časovnika“ koji se nalaze u skoro svakoj ćeliji i mere njeno starenje i šanse da postane kancerogena. U istraživanju su posmatrane DNK sekvence više od 10.000 ljudi koji su imali rak, a obuhvaćeno je čak 36 tipova ove bolesti. Dok se neke mutacije u DNK dešavaju ubrzano i uzrokovane su načinom života, neke od njih imaju svoj regularni tok i podsećaju na časovnik koji otkucava.
Jedan od zaključaka istraživanja jeste neizbežnost ove bolesti za ljudsku vrstu, iako pojedinac ne mora da oboli. Tokom života se akumuliraju mutacije gena i određene kombinacije kod nekih ljudi dovode do nastanka raka. Osim toga, tim koji stoji iza ovog istraživanja, pretpostavlja da postoji veza između mutacija i broja godina, kao i načina na koji telo stari.
Istraživanje je ukazalo na postojanje dva odvojena procesa koja se mogu nazvati časovnicima i koji neprestano menjaju DNK. Dok brzina otkucaja prvog „časovnik“ može da prati starenje ćelije, drugi može da odredi verovatnoću da ćelija postane kancerogena. Ovi procesi se ne odvijaju jednako u svim tkivima, pa neki organi stare brže od ostalih.
Dalja istraživanja treba da pokažu da li je starenje zaista određeno prvim od dva identifikovana procesa i da li se na osnovu mutacija može zaključiti koliko puta se ćelija podelila. Od budućih istraživanja drugog procesa se očekuje da donesu nova saznanja o raku, prevenciji i lečenju.
Saznanja o različitim biološkim časovnicima imaju potencijal da promene ili produže život, ali pitanje „Koliko je vremena ostalo?“ pruža mogućnosti za brojna iznenađenja. Jedno je izvesno – časovnici neprestano kucaju.