Kako je zemlja divne i darežljive prirode, ali nazadne ekonomije i teških političkih prilika, postigla neverovatne naučne rezultate u oblasti medicine?
Tekst: Ljiljana Ilić
Sasvim lična perspektiva: kada sam 2007. godine putovala na Kubu iz Toronta, česte destinacije mnogih od nas koje su emigrantske životne priče najbližih povezale sa prekookenaskim zemljama, zategnutost između Sjedinjenih Američkih Država i Kube materijalizovala se već i kroz činjenicu da je našim avionom do Varadera putovao i izvestan broj Amerikanaca.
Naravno, put preko Kanade za njih je bio najzgodnija opcija, jer letovi iz SAD nisu bili dozvoljeni, a ta zemlja je, postalo je jasno kako smo kročili na tlo Kube, tretirana kao kubanski neprijatelj broj jedan. O embargu, sankcijama i političkim trvenjima između ove dve zemlje zna se već mnogo.
Nakon sletanja, na samoj kubanskoj granici, bez objašnjenja sam zadržana pola sata, probudivši strah kod moje kanadske familije koja je već uveliko prošla kontrolu na granici – kao jedino objašnjenje za to, s obzirom da ono nije usledilo, protumačili smo prisustvo vize i pečata SAD u mom pasošu, nakon puta prethodne godine.
Ovaj poluturistički uvod u priču o nauci na Kubi poslužiće samo da bi se bolje razumelo koliko vest od jula ove godine zvuči drugačije i govori o nekoj sasvim novoj Kubi: vlade SAD i Kube su ponovo uspostavile odnose, otvorivši svoje ambasade u Vašingtonu i Havani, posle 55 godina embarga.
Iako još postoje restrikcije, uvedeni su i prvi letovi između ove dve zemlje. Američki naučnici su požurili da se povežu sa svojim kubanskim kolegama i već je uspostavljena saradnja nekoliko univerziteta. Zbog čega su Amerikanci pohitali da se povežu s kubanskim naučnicima i upoznaju njihove naučne resurse i zašto su im oni zanimljivi?
Nauka na Kubi
Kubanska istraživanja su prvenstveno usmerena na medicinu i srodne discipline u oblasti zdravstva – farmakologiju, imunologiju, genetičke i biološke nauke. Skoro polovina istraživačkih radova objavljenih na Kubi od 2010. do 2014. godine odnosi se na neku od ovih kategorija. U poređenju s tim, na primer, naučnici u SAD su u istom periodu ovim oblastima posvetili samo trećinu ukupnih istraživanja. Još detaljnije, Kubanci su unutar ovih oblasti najviše istraživanja sproveli opštoj medicini, infektivnim bolestima, kao i javnom zdravstvu.
Kada je reč o tome kako bi Kuba mogla da profitira od otvaranja prema SAD, to bi svakako bilo korišćenje savremenije kompjuterske tehnologije, inženjerskog znanja i fizike. Takođe, ona može da pomogne i kada je reč o broju citata kubanskih naučnika u relevantnim publikacijama, koji čine samo 6,8 odsto ukupnog broja citata, što je prilično skromno.
Naravno, ne treba ni pominjati finansijska sredstva koja je sada moguće upumpati kao direktnu pomoć za istraživanja i naučni razvoj, kao i mogućnost naučnika da putuju na važne konferencije i posećuju naučne institucije, povezujući se sa drugim stručnjacima.
Kako se desilo da je Kuba toliko napredna kada je reč o rezultatima iz oblasti medicine? Piter Agri, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju u 2003. godini, Kubu navodi kao fascinantan primer integracije znanja i naučne istraživačke delatnosti. Irina Bokova, generalna direktorka Uneska, izjavila je da je impresionarana naučnim dostignućima na Kubi i izrazila želju da ih promoviše širom sveta.
Vakcina protiv raka
Neprovereni navodi koji daju odgovor na ovo pitanje pružaju prilično mračnu perspektivu: svedoci pričaju o laboratorijama nedaleko od prelepih plaža i azurnog okeana, gde se vrše, blago rečeno, nehumani eksperimenti iz oblasti biohemije. Ovi višegodišnji eksperimenti usmereni su na razvoj biološkog i hemijskog oružja, a usput su doveli i do značajnih saznanja iz oblasti mikrobiologije i molekularne imunologije. U ovom delu priče govori se o velikoj pomoći Rusije i Irana, takođe neprijateljski nastrojenih prema SAD, koji sa Kubancima, nije teško nagađati, imaju i neke zajedničke političke ciljeve.
Koliko god maglovita bila pozadina priče o istraživačkoj delatnosti na Kubi, jasno je da Kubanci imaju mnoga znanja iz oblasti medicine izuzetno značajna i za ostatak sveta. Jedan od skorašnjih primera koji ovo dokazuje jeste vakcina protiv raka pluća, razvijena u Kubanskom centru za molekularnu imunologiju.
Vakcina CIMAVAX-EGF patentirana je 2012. godine, i to je prva terapeutska vakcina na svetu protiv raka pluća u poodmakloj fazi, da bi već 2013. godine stigle vesti o još jednoj vakcini protiv raka. Klinički testovi sprovedeni u 86 zemalja potvrdili su da ove vakcine ne leče kancer, ali umanjuju broj ćelija tumora i poboljšavaju kvalitet života pacijenata.
Pored ovoga, na Kubi je još osamdesetih godina proizvedena vakcina protiv meningitisa-B, jedinstvena u svetu, a nešto kasnije i vakcina protiv hepatitisa-B. Takođe, kubanski stručnjaci već godinama razvijaju vakcinu protiv side.
Zvuči gotovo neverovatno da su mnogi od ovih rezultata praćeni vrlo slabim odjekom u medijima, a jedan od razloga za to je svakako vrlo moćan višegodišnji politički neprijatelj severno od kubanskog ostrva. Upravo zbog toga, ove godine se konačno otvaraju putevi za vrhunska dostignuća kubanskih naučnika koji mogu spasti i poboljšati mnoge ljudske živote.
Iza slike o ostrvu sa savršenom klimom, neverovatnom vegetacijom i vrhunskim rumom, ostrvu koje su voleli Hemngivej, ali i Al Kapone, Kuba i na mapi naučnih dostignuća konačno staje na mesto koje joj pripada. Jer, pored šarenih koktela i bizarne slike vremeplova sa automobilima iz pedesetih godina po kojima je poznata širom sveta, ova zemlja zaslužuje da njeno ime bude sinonim i za velesilu u oblasti medicine.