Ubistvo Kiti Đenoveze ne bi bilo toliko neobično da se u tom trenutku u neposrednoj blizini nije nalazilo 38 njenih komšija od kojih niko nije pozvao policiju sve dok Kiti nije bila mrtva
Tekst: Jovana Nikolić
Kiti Đenoveze je bila obična devojka iz Njujorka. 1964. godine ubijena je na ulici. Ipak, ovaj događaj je, za razliku od sličnih, bio pokretač istraživanja, polemika, novih pitanja pa je ostao upamćen i 50 godina kasnije.
Naime, novinski članci tada nisu preneli samo vest da je devojka ubijena, već da se u tom trenutku u neposrednoj blizini nalazilo 38 njenih komšija od kojih niko nije pozvao policiju sve dok Kiti nije bila mrtva, iako je napad trajao 30 minuta.
Javnost je bila iznenađena ovakvim ponašanjem svedoka, pripisujući im različite osobine, a psiholozi su se zapitali da li bismo se zapravo svi ponašali isto u ovakvoj situaciji.
Iako je kasnije utvrđeno da komšije nisu bile nemi posmatrači ubistva, već da nisu bili svesni šta se događa, priča koju su mediji prvobitno preneli je direktno uticala na veliki broj psiholoških istraživanja kojima je potvrđen fenomen poznat u socijalnoj psihologiji kao efekat posmatrača.
Zašto baš ja?
Psihološki eksperimenti koji su usledili nakon događaja iz 1964. godine, doveli su istraživače do zaključka da od broja prisutnih ljudi zavisi da li ćete pomoći osobi u nevolji. Efekat posmatrača ukazuje da ukoliko je prisutan veći broj svedoka, manje su šanse da će bilo ko od njih preuzeti odgovornost i pružiti pomoć onome kome je potrebna.
Prva istraživanja ovog fenomena sprovodili su šezdesetih godina Bib Latane i Džon Darli. Prilikom jednog od svojih eksperimenata, oni su pozvali studente da popune anketu, a zatim je prostorija ispunjena dimom.
Uslovi nisu bili isti za sve ispitanike, pa su tako neki od njih bili sami u prostoriji, dok su drugi intervjuisani u grupi kolega, ili u grupi u kojoj se nalazi neko od saradnika na eksperimentu i ignoriše dim. Prisustvo dima su studenti koji su bili sami u prostoriji prijavili u 75 odsto slučajeva, dok su oni koji su se nalazli u grupama obavestili istraživače o dimu u 38 odsto slučajeva u drugoj, i samo deset odsto u trećoj grupi.
Ovim i nizom drugih eksperimenata, utvrđeno je da prisustvo drugih ljudi stvara takozvanu difuziju odgovornosti, pa posmatrač, deleći odgovornost sa svima, ne oseća pritisak da upravo on bude aktivan. Osim toga, ukoliko niko iz grupe svedoka ne reaguje, svako od njih će zaključiti da ne treba ni on. Dakle, uverenja da će neko drugi pomoći i da situacija nije ozbiljna ukoliko je ostali ignorišu, utiču na pasivnost svedoka.
Difuzija odgovornosti
Latane i Darli su nakon niza eksperimenata utvrdili da osoba koja se nalazi u vanrednoj situaciji treba da donese niz odluka. Pre svega, posmatrač mora da uoči problem i da proceni da li postoji opasnost, a zatim sledi preuzimanje lične odgovornosti i odluka o sledećim koracima.
Difuzija odgovornosti može da prekine ovaj niz odluka, a prema istraživanjima Latanea i Darlija, ova difuzija raste ukoliko posmatrač ne poznaje žrtvu i ukoliko mu nije jasna situacija u kojoj se nalazi. Sa druge strane, difuzija će biti manja ukoliko žrtva zamoli određenog svedoka za pomoć i ukoliko je ta osoba sposobna da pomogne.
Slučaj Kiti Đenoveze značajan je za socijalnu psihologiju ne samo zato što su nakon njega usledila istraživanja efekta posmatrača, već i zato što označava početak drugačijeg razmišljanja o društvenim grupama i mogućim opasnostima. Prvi put je uočeno da pasivnost grupe može biti opasna koliko i agresivnost ili druga ponašanja koja su ranije već ovako okarakterisana.
Gregori Rutkovski je utvrdio da na efekat posmatrača utiču odnosi koji su uspostavljeni u grupi, ili njena kohezivnost. Prema njegovim tvrđenjima, kohezivnija grupa će pre pokazati odgovornost i reagovati na vanrednu situaciju, nego što će to učiniti grupa prolaznika koji nemaju izgrađene međusobne odnose.
Eksperimenti koji potvrđuju efekat posmatrača deluju zastrašujuće i obeshrabrujuće, ali poznavanje uslova u kojima on nastaje pomaže ljudima da ga prevaziđu.