Kao socijalni fenomen, migracija je prisutna od davnina. Javlja se u svim društvima i neraskidivo je povezana sa istorijom ljudske vrste
Tekst: Milica Đustebek
Pre 70.000 godina, napustivši plodnu i toplu klimu Afrike iz još nepoznatih razloga, prva grupa naših predaka je naselila jugoistočnu Aziju i Australiju. Uz drugu grupu koja je krenula put Bliskog istoka i produžila do centralne Azije, ljudska vrsta je posle desetak milenijuma stigla na preostale kontinente.
Kao socijalni fenomen, migracija je prisutna od davnina. Javlja se u svim društvima i zbog različitih istorijskih, socijalnih i kulturnih razlika, reakcije pojedinaca i zajednica na migraciju mogu biti veoma različite.
U modernom društvu koje se ističe po mobilnosti i protoku informacija, migracije postaju sastavni deo života i društva. Štaviše, njihov obim i obrasci postaju sve složeniji.
Istorija migracija
Kroz istoriju, migracije su se dešavale dobrovoljno ili prisilno, unutar ili preko granica jedne zemlje, u malim ili velikim grupama. Razlozi za selidbu mogu biti razni – religijski, klasni, nacionalni, plemenski, ekonomski.
Velika geografska otkrića između 15. i 17. veka otkrila su Evropljanima nove svetove, ispunjene prirodnim bogatstvima i plodnom zemljom. Ostvarene trgovačke veze su doprinosile brzom razvitku kolonija i bogaćenju matice. Evropljani, podstaknuti pričama o bogatstvu, prelaze okean i prenose jezik, religiju i kulturu te oblikuju život kolonija po uzoru na zemlju porekla.
Inspirisana ekonomskim razlozima, ova dobrovoljna migracija je pokrenula i jednu prisilnu – trgovinu afričkim robljem. Fizički snažni, naviknuti na tropsku klimu i otporniji na bolesti koje se javljaju uz nju, Afrikanci su bili jeftina radna snaga neophodna na plantažama španske, francuske i engleske krune.
Reč migracija opisuje kretanje ljudi iz jednog mesta u drugo sa ciljem stalne ili privremene promene mesta boravka. Neraskidivo je povezana sa istorijom ljudske vrste.
Dok se deo Evrope iseljavao u Novi svet, Jevreji i Mavri su zbog pritiska Inkvizicije napustili Španiju 1590. godine i uputili se ka Otomanskom carstvu. Na području Balkana odigrale su se dve velike seobe Srba, 1690. i 1737. godine. Besplatna plodna zemlja, zagarantovana sloboda veroispovesti i veća prava bili su razlozi odlaska oko 185.000 Srba iz Otomanskog carstva.
Verovatno najveća masovna migracija u istoriji, odigrala se 1947. godine pri nastanku dve nove države, Indije i Pakistana. Procenjuje se da je približno 14,5 miliona ljudi napustilo svoje domove iz verskih i političkih razloga. Muslimani su se uputili ka Pakistanu, a članovi Hindu i Sik zajednica ka Indiji.
U modernom dobu, demografi razlikuju četiri vrste migracija.
Sezonska se odnosi na radnike koji se kružno kreću između sela, gde obrađuju zemlju, i grada, gde rade povremene poslove van poljoprivredne sezone. Druga vrsta migracija, koja je naročito izražena u zemljama u razvoju, jeste seoba iz ruralnih prema urbanim područjima, podstaknuta bržim dobijanjem posla i boljim uslovima za život. U razvijenim zemljama primećena je treća vrsta migracije – seoba iz gradskih u prigradska naselja, a gde se kao razlozi navode poboljšanje kvaliteta i smanjenje troškova života. Četvrta migracija je međunarodna i odnosi se na selidbu van granice zemlje porekla.
U potrazi za boljim životom
U proučavanju migracija, sociolozi i demografi razlikuju negativne i pozitivne faktore.
Negativni faktori se odnose na mesto koje napuštaju i predstavljaju razloge odlaska iz mesta porekla. Obuhvataju: slabu zdravstvenu negu, strah od mučenja i pritiska, nemogućnost ispovedanja religije ili političkih ubeđenja, nedostatak radnih mesta, loše uslove života, nedostatak mogućnosti za usavršavanje i obrazovanje, prirodne katastrofe.
Pozitivni faktori se odnose na mesto u koje se migrant uputio i objašnjavanju zašto je imigrant odabrao baš to mesto ili državu za život. Oni obuhvataju: fizičku bezbednost, bolju medicinsku negu, viši standard života, mogućnost dobijanja posla, obrazovanje, spajanje porodice.
Zemlja ili mesto dolaska najčešće dobija mladu migrantsku populaciju, koja može popuniti prazna radna mesta te svojim doprinosima i porezima uvećati državnu kasu. Sa popunjenim radnim mestima skače produktivnost i privreda se brže razvija.
Učesnik u migraciji naziva se migrant. Ako se iseljeva iz zemlje porekla, naziva se emigrant, a njegov postupak emigracijom. U zemlji dolaska, nazivaće se imigrantom, a njegov dolazak imigracijom.
Imigranti donose novu energiju, ideje i kulturu, pa može doći do stvaranja multikulturalnih mesta za život. Pri mešanju veoma različitih kultura mogu se javiti tenzije između manjinske i većinske zajednice i prouzrokovati rasni, nacionalni i verski konflikti.
U zemljama odlaska se smanjuje nezaposlenost, a emigranti slanjem novca svojim najbližima indirektno pomažu zemlju svog porekla. Emigranti se vraćaju sa boljim obrazovanjem, veštinama, novcem i međunarodnim kontaktima.
Negativna strana emigracije je gubitak mlade i obrazovane radne snage, što nosi i ekonomske posledice na duže staze. Pored ekonomskih i kulturnih uticaja, emigracija može ostvariti pozitivan uticaj i na socijalne teme poput očuvanja životne sredine ili poboljšanja prava ugroženih kategorija društva.
Međunarodni pokret Crvenog krsta i Crvenog polumeseca predlaže da se migracija ne posmatra kao nedostatak, već kao prednost i znak prilagodljivosti, naročito ako uzmemo u obzir neizbežne posledice klimatskih promena. Po njihovom mišljenju, neophodno je iskoristiti pun ekonomski i društveni potencijal migracija, a preduprediti negativne efekte, kako u zemljama porekla tako i u zemljama dolaska.
Istražite više o migracijama na CPN tribini 17. septembra u SKC-u.