Zamislite majku robota koja samostalno proizvodi potomstvo, birajući najbolje primerke od kojih će vremenom stvarati sve savršenije generacije. A sada prestanite da zamišljate, jer je robotičar iz Srbije pomogao u ostvarivanju ove smele ideje
Tekst: Ivana Horvat
Ideja zvuči neverovatno, pomalo i zastrašujuće. Cilj ovog projekta je da se istraži mogućnost robota da samostalno dizajniraju sisteme i da se adaptiraju na okolinu u okruženjima za koja nisu dizajnirani.
„Ovo je takođe i prvi projekat koji ovu mogućnost ispituje u realnom životu, a ne samo u svetu simulacija“, izjavio je Vuk Vujović, mladi istraživač iz Srbije, koji je na ovom projektu bio uključen tokom svog boravka na prestižnom ciriškom univerzitetu ETH.
Vuk Vujović završio je osnovne studije na Odseku za signale i sisteme na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, usmerivši se već tada ka robotici i veštačkoj inteligenciji kroz prakse na Institutu „Mihajlo Pupin“ u Centru za robotiku.
Master studije je završio na Tehničkom univerzitetu ETH u Cirihu, u Švajcarskoj, a sarađivao je i sa naučnicima na Univerzitetu Kembridž u Velikoj Britaniji. Trenutno je u potrazi za akademskim ili industrijskim partnerima sa kojima će moći da pomera granice robotike i tehnologije u narednim godinama.
Projekat na kojem je Vuk Vujović učestvovao predstavlja plod saradnje timova sa ETH i Kembridža. Naučnici su se bavili osmišljavanjem robota koji bi sam mogao da dizajnira nove robote, tako da iz generacije u generaciju bivaju sve napredniji i bolji. I to po princpiu uvrnute, robotske selekcije.
Robot-majka dobija robote-decu na taj način što sklapa kockice, eksperimentišući sa različitim dizajnom. Za sada, roboti-deca sačinjeni su od drvenih i plastičnih kockica, koje u sebi sadrže male motore na daljinsko upravljanje.
Iako sistem izgleda jednostavno, on upošljava principe po kojima priroda funkcioniše. Nakon što robot-majka sastavi svoju robot-decu, ona vrši rigoroznu selekciju svog „potomstva“. U tome joj pomaže sistem kamera koje procenjuju kvalitet robota, odnosno koliko se brzo kretao, i rangira ga u okviru postojeće dece po toj oceni.
Bez ikakve intervencije ljudske ruke i bez trunke ljudske empatije, robot-majka bira najuspešnije, proglašava ih svojim elitnim dizajnom, na osnovu kojeg unapređuje buduća pokolenja.
Ona formira novi set DNK robot-dece od grupe najboljih, po principu mutacije, na taj način što vrši male izmene DNK nabolje robot-dece ili ukrštanjem najboljih. Robot-majka na taj način stvara generacije svoje dece, od kojih su neke čak duplo bolje od prethodnih.
Projekat je inspirisan živim svetom, odnosno principima evolucije živih bića. Prema rečima Vujovića, softver koji se primenjuje je zasnovan na genetskom algoritmu: „Robot-majka u softveru sadrži set operacija za pravljenje robota, poput baznih elemenata DNK. Svaki individualni robot-dete je predstavljen nizom ovih operacija, kao robotska DNK.“
Uloga Vuka Vujovića na ovom projektu nije mala. Radio je na njegovom produženju i proširivanju granica njegove autonomije. „Ono čime sam doprineo, a što je još u fazi publikovanja, jeste činjenica da robot-majka sada može da radi bez nadzora duže od 24 časa, u poređenju sa prethodnim sistemima kojima je uvek bio neophodan nadzor. Ovo omogućuje da se za 24 časa može napraviti i do 30-40 robota čime je fokus istraživanja skoro u potpunosti prebačen na razumevanje kreativnosti majke“, dodaje Vujović.
Takođe, naš uspešni istraživač je doprineo diskusiji o tome kako robot-majka može efikasnije da pronalazi dizajn robota sa željenim osobinama. „Ovaj projekat pokušaće da odgovori na pitanje da li robot može da dizajnira robota koji se kreće bolje od robota koji su napravili inženjeri i naučnici. I ako može, zašto to može i kako?”, dodaje Vujović.
Implementacija ovog otkrića daje podsticaj da se na trenutak prebacimo u svet nestvarnog. „Jedan od primera primene ovog otkrića bi mogao da bude robot-naučnik koji može da pravi svoje alate i sprovodi eksperimente ne bi li razumeo nove pojave i relacije među stvarima. S druge strane, sistem bi mogao da nam pomogne da pronađemo mehanički dizajn koji je efikasniji od onog koji bi inženjer napravio. Na taj način sistem bi pomogao u razumevanju našeg pristupa dizajniranju i možda ‘izumeo’ efikasnije mašine“, objašnjava Vujović.
Iako u nekim aspektima ovaj projekat ima elemente scenarija naučnofantastičnog filma, Vujović naglašava da nema bojazni da će evolucija robota otići u neplaniranom smeru: „Ono što ljude može da plaši je da veštačka inteligencija postane kreativna i, kao u filmu, odluči da se okrene protiv ljudi. Ovaj scenario je malo verovatan, jer veštačka inteligencija je daleko od toga da se osamostali. Veštačka inteligencija je za sada u stanju da reprodukuje i ‘razume’ ili ‘nauči’ neke pojmove – kako izgleda pas, da li je neko ispred automobila i to sve uz veliku pomoć čoveka koji te podatke pripremi za mašinu. A svaka mašina ima prekidač.“
Prema rečima jednog od vodećih istraživača ovog naučnog projekta Fumija Iida, ovaj projekat će nam na izvestan način omogućiti da uvidimo kako su se živa bića razvijala. Njegova je želja da vidi robota čiji primarni cilj neće biti masovna produkcija, već inventivnost i kreativnost.