Novi tekst u rubrici HOMO EKONOMIKUS donosi pregled zemalja koje su pokušale da se izbore sa gorućim problemima uz pomoć ekstremnih ekonomskih mera
Tekst: Jelena Branković
Malo je država i pojedinaca koji su se hrabro otisnuli u vode eksperimentalne ekonomije zarad dugoročne misije čije su rezultate uspeli dalekovido da sagledaju. U svetlu decenijskih ekonomskih kriza, samo donekle predvidljivog tržišta te monetarnog sistema u čiju se održivost sve češće javljaju sumnje, radikalizovati ekonomsku infrastrukturu čitave zemlje u najmanju ruku podrazumeva enormnu količinu petlje, a možda se i graniči sa ludošću.
Ili, ipak, ne?
Neke zemlje su svakako pokušale da do tada neoprobanim, eksperimentalnim metodama reanimiraju sopstvene ekonomije. Možda nisu imale šta da izgube. O tome da li su uspele svedoči njihova trenutna situacija, kao i današnje reputacije ključnih aktera u ovim fundamentalnim ekonomskim rekonstrukcijama. Na ishod ovih eksperimenata su stavili sopstvene karijere, ali i budućnost čitavih nacija. Analiza koja je pred vama pokušava da odgovori na pitanje – da li je vredelo?
N.G.
&&&
Velika Britanija
Proces privatizacije se pojavio još u doba Antičke Grčke. Ranih osamdesetih godina dvadesetog veka, u Ujedinjenom Kraljevstvu počeli su da se javljaju problemi u vezi sa javnim sektorom i njegovim regulisanjem. Vlast je pokušavala da određenim merama dođe do rešenja, međutim uz niz drugih problema nije bilo lako pronaći izlaz.
Tadašnja vlada rasprodaje Jaguar, British Telecom, ostatak Cable & Wireless i British Aerospace-a, kao i Britoil i British Gas. Fokus je preusmeren na privatizaciju preduzeća koja pružaju osnovne komunalne usluge. Margaret Tačer je u to vreme vođa opozicije koja se snažno, kroz veoma agresivne kampanje zalagala za podsticanje privatnog sektora.
Početkom 90-ih, privatizacija javnih preduzeća se nastavila. British Steel, British Petroleum, Rolls-Royce, British Airways, vodovod i elektrosistem bili su među glavnima za prodaju. Ove privatizacije izazvale su ozbiljan otpor javnosti, verovatno dovoljno jak da spreči pokušaj privatizacije nacionalnih bolnica (NHS).
Kompanije za proizvodnju električne energije, Powergen i National Power, prodate su 1996. godine kada je privatizovan i železnički sistem u vlasništvu do tada javnog preduzeća British Rail.
Margaret Tačer bila je protiv privatizacije najstarije i jedne od najdužih železnice na svetu, koju su kasnije mnogi opisali kao katastrofalan potez. Neke destinacije koje nisu bile isplative potpuno su uklonjene, što je dovelo do toga da su određeni delovi ove zemlje postali odsečeni od ostalih.
Dolaskom na vlast, Tačerova je konstantno isticala da će privatizacija dovesti do poboljšanja kvaliteta usluga javnih preduzeća, kao i da će cene usluga biti niže jer će slobodno tržište povoljno uticati na čitavu situaciju. Uoči svetske ekonomske krize, izvršena je privatizacija Kraljevske Pošte i nacionalne zdravstvene službe NHS.
Nakon 2008. godine, privatizovana je britanska Kladionica i planirana je prodaja banke Northern Rock, kao i ostalih nacionalizovanih banaka. Vlast je u nekoliko navrata nagovestila kako će u ponudi za prodaju biti i putevi, pa čak i delovi policije.
Prodajom državne svojine, posebno preduzeća koja su se borila sa prevelikim troškovima, državna blagajna se napunila. Vlada i Čelična lejdi su uspeli da sprovedu niz ekonomskih reformi. Povećan je PDV, cena komunalnih usluga i energenata, povećane su kamatne stope kako bi se smanjila inflacija, smanjen je porez na prihod i izdvajanje države za obrazovanje.
Veći problemi su nastali kada je tokom krize privatni sektor postao u velikoj meri oslabljen. Privatnici nisu bili u stanju da na pravi način vode ova preduzeća a slobodna ruka tržišta nije obezbedila očekivano stanje.
Čile
Na samom početku dvadesetog veka, Čileanska vlada se našla u teškoj poziciji zahvaljujući otvaranju Panamskog kanala. Došlo je do pada u saobraćaju u čileanskim lukama zbog alternativnih puteva kojima se sada pomorski saobraćaj mogao kretati.
Državni prihodi su značajno opali. Čileanska ekonomija je tada bazirala oko 70% celokupnog izvoza na trgovini bakrom. Kako je država sve više slabila, bilo je sve neophodnije potražiti alternative za izlazak iz loše situacije. Država je prodala SAD–u veliki deo firmi koje su se bavile rudarstvom i pokušala da oporavi svoju privredu dodatnim kapitalom iz inostranstva.
Međutim, vremenom se sve veći uticaj SAD–a na privredu Čilea osećao i na drugim poljima. Nakon Prvog svetskog rata oni su postali glavni uvoznici robe za Čileansko područje. Vrlo brzo ekonomiju ove zemlje preuzela je u svoje ruke Velika Britanija, postavši glavni izvor dobara za Čile.
Kako je ekonomija ove zemlje već duže vreme bila pod uticajem drugih sila a unutrašnja politika nije vođena adekvatno, došlo je vreme da se preduzmu drastične mere. Reforme su uključivale različite zakone, počevši od onih koji regulišu državni budžet do zakona o bankama.
Nakon ovih reformi, Čile je uspeo da obuzda inflaciju. Vrlo brzo su uspeli da dobiju i veoma povoljne kredite iz inostranstva, a došlo je i do naglog porasta stranih direktnih investicija iz mnogih država.
Kanzas
Kansas je 2012. pokušao jednu vrstu fiskalnog eksperimenta. Vlada je želela da smanjenjem poreza na dohodak poboljša zdravstveno stanje privrede. Guverner Sem Brovnbek je ovu uredbu predložio uz obećanje da će ona sigurno dovesti do ekonomskog procvata.
Problem je nastao kada ostale politike nisu usmeravane u istom pravcu. Očekivanja i obećanja da će poreske olakšice pomoći širenju i radu kompanija, što će rezultovati nesvakidašnjim ekonomskim procvatom, očigledno nisu bile opravdane. Izgubljeni profit država nije mogla da nadoknadi i našla se u problemu.
Odluka o smanjenju poreza, sama po sebi, bez odgovarajućeg prilagođavanja ostalih bitnih faktora, dovela je do zaostajanja ove ekonomije u poređenju sa susednim državama. Država je zapala u veliki deficit što je izazvalo domino efekat, kao što to po običaju biva kad je u pitanju ekonomija.