Da li je moguće menjati prošlost? Kultni “paradoks dede” preispituje shvatanja uzročnosti, identiteta i poimanja vremena
Tekst: Jovana Nikolić
Često bismo se veoma rado vratili kroz vreme i promenili ili čitav svet, ili bar onaj mali njegov deo – sopstveni život.
Nameće se pitanje da li je ovako nešto zaista moguće, ali i koje bi bile posledice ovakvog putovanja. Vremeplov ne zadaje glavobolje samo fizičarima, već i filozofima jer su razmišljanja o putovanju kroz vreme povezana sa shvatanjima uzročnosti, identiteta i puna su logičkih paradoksa.
Jedan od najpoznatijih paradoksa povezan sa putovanjem kroz vreme je Paradoks dede, koji se u različitim oblicima javlja u skoro svim knjigama i filmovima sa ovom temom, a o njemu veoma ozbiljno raspravljaju fizičari i filozofi.
Tim živi u svetu u kome je putovanje kroz vreme moguće i mrzi svog dedu. Pomoću vremeplova vraća se u prošlost, i ubija svog dedu iz vremena dok još nije upoznao njegovu babu. Dakle, neko od Timovih roditelja ne može da se rodi, pa samim tim ni on. Ukoliko se nije rodio, ne može ni da putuje kroz vreme. Ako ne može da putuje kroz vreme, nije ubio svog dedu i opet je rođen.
Iz ovog paradoksa kao da nema izlaza. Paradoks dede se može primeniti na bilo koja dva uzročno povezana događaja. Ako se vratimo u prošlost i uništimo uzrok, nestaće i posledica iz sadašnjosti. Dodatne teškoće nastaju kada u prošlosti uradimo nešto što logički onemogućava naše putovanje kroz vreme.
Iz ovog paradoksa se često izvodi zaključak da je putovanje u prošlost logički nemoguće. Postoje tumačenja da ovakav scenario nije moguć jer se događaji iz prošlosti ne mogu menjati, a ima i tumačenja koja idu u prilog tezi o mogućim svetovima. Nemoguće je da u istom svetu Tim ubije svog dedu i bude rođen, pa posle određenog vremena putuje kroz vreme. Ukoliko postoje paralelni svetovi, u jednom svetu će Timov deda biti ubijen u mladosti, a u drugom ne.
Da li je moguće menjati prošlost? Odgovor na ovo pitanje zavisi od odgovora na pitanje: šta je vreme? Ili: šta je prošlost?
U filozofskoj tradiciji se izdvajaju tri shvatanja vremena: eternalizam, posibilizam i prezentizam. Prema eternalističkom shvatanju vreme je četvrta dimenzija naše stvarnosti, a prošlost, sadašnjost i budućnost su podjednako stvarne. Eternalisti tvrde da su dva događaja koja se ne nalaze u istom vremenu podjednako stvarna, kao što je slučaj sa bilo koje dve tačke u prostoru. Ovakvo shvatanje četvorodimenzionalne stvarnosti potiče još od Parmenida. Dakle, eternalizam je shvatanje po kome nama samo izgleda kao da vreme prolazi, a za stvarnost su prošlost, sadašnjost i budućnost potpuno ravnopravne.
Posibilizam je shvatanje po kome se prošlost i sadašnjost ne razlikuju mnogo od eternalističkog shvatanja, ali budućnost je samo niz mogućnosti i nikako nije stvarna. Samo jedna od velikog broja mogućnosti će se ostvariti u budućnosti, dok su prošlost i sadašnjost nepromenljive. S obzirom na to da posibilizam ostavlja različite mogućnosti za budućnost, sa ovakvim shvatanjem su povezane sve priče sa menjanjem budućnosti tako što menjamo prošlost, pa i paradoks dede.
Treće shvatanje vremena je prezentizam. Po ovom shvatanju je samo sadašnjost stvarna, prošlost više ne postoji, a budućnost će tek postojati. Koreni ovakvog shvatanja se vezuju za Heraklita i njegovu čuvenu misao „Ne može se dva puta ući u istu reku“.