Da li je bol zaista neophodan, možemo li ga zameniti nečim manje bolnim i koja je njegova uloga u evoluciji?
Tekst: Boris Klobučar
Da li bol mora biti toliko neprijatan? Ričard Dokins, jedan od najpopularnijih evolucionista i popularizatora nauke, u knjizi ”Najveća predstava na planeti” daje vrlo interesantan odgovor na ovo pitanje, koje sumira stav evolucionista, lekara i biologa: mora.
Prema Dokinsu, bilo kakva alternativa ”podizanju crvene zastavice”, u smislu nekog blažeg načina obaveštavanja organizma o opasnosti, jednostavno ne bi bila dovoljna. Organizam bi ovakve nadražaje brzo naučio da ignoriše, što bi ga dovelo u opasnost.
Bol je signal organizmu da nešto nije u redu, alarm na koji telo mora da odgovori i spreči dalje povređivanje. Upravo je u tome ključna uloga bola u evoluciji. ”Glasan” signal prouzrokuje momentalnu, refleksnu reakciju koja pokušava da prekine bol i spreči opasnu situaciju, dok svaki drugi, slabiji nadražaj u tome ne bi uspeo.
Putevi bola
Čitav sistem upozoravanja je izuzetno kompleksan i evolutivno doveden na veoma visok nivo. Čovek razlikuje bol po tome kako nastaje, koji mu je uzrok, pa čak i zbog čega se dešava. Na nivou organizma, razlika leži u hemijskim procesima i različitim kanalima kojim informacije putuju do mozga.
Osnov sistema za prenos i percepciju bola čine nervni završeci i sistem nerava, kičmena moždina i mozak. Na nervnim završecima se pri stimulaciji generiše električni signal, koji se, kada pređe određenu granicu, prenosi do centralnog nervnog sistema, tačnije do centara u kičmenoj moždini. Akutni i hronični bol se razlikuju po kanalima kojim se prenose.
Akutni bol, na primer, nastaje kao direktan uzrok neke povrede, javlja se skoro momentalno i karakteriše se kao oštar i jak. Osetili ste ovu vrstu bola ako ste ikada udarili prst na nozi o stolicu ili se uboli na iglu. Akutni bol se prenosi A – δ nervnim vlaknima do ganglija kičmene moždine. Ovim kanalima, koji čine neuroni prvog i drugog reda, impuls se prenosi brzinom do 30 metara u sekundi, i oni su glavni nosioci akutnog bola. Ovaj put ide kroz kičmenu moždinu, sve do talamusa, gde se nalaze takozvani neuroni trećeg reda, koji distribuiraju impulse do kore velikog mozga.
Osim što igra ključnu ulogu u prenosu impulsa, u talamusu se stvaraju i emocije povezane sa bolom: ljuti smo, iznervirani, razdražljivi, skloni plakanju. Osim toga, ovde započinje i lokalizovanje bola. Čitav sistem se završava u takozvanoj retikularnoj formaciji, čijim se nadraživanjem povećava stanje budnosti organizma, a povezivanjem sa limbičkim sistemom i čeonim režnjem stvara se sećanje na proživljenu situaciju, te mozak pamti povredu.
Hronični bol, s druge strane, može biti posledica neke duže povrede ili promena u organizmu. To je bol koji opisujemo kao gorući, tup, podmukli. Hronični bol putuje nešto drugačijim putevima. Impulsi se kreću kroz takozvane S neurone i završavaju u lamini II i III zadnjih rogova kičmene moždine, i to znatno sporije. Odavde se impuls prenosi na neurone drugog reda, koji se završavaju razgranato kroz kičmenu moždinu. Samo se mali deo prostire čitavim putem do talamusa i retikularne formacije moždanog stabla. Na taj način se stvara osećaj tupog, podmuklog bola koji se ne može precizno lokalizovati, poput recimo bola u stomaku.
Istorija bola
Platon je bol svrstao među emocije i opisivao ih kao spoljašnje stimulanse koji ”ulaze” u telo. U to vreme se veliki broj učenih ljudi slagao sa ovim principom, između ostalih i njegov učenik Aristotel. Bol je predstavljen kao jedan od načina na koji priroda komunicira sa nama.
Kroz mračni period srednjeg veka, ova teorija se nije puno menjala, pa je bol predstavljen kao uticaj nekog spoljnog faktora na telo: u hrišćanskim zemljama širom Evrope, taj faktor je bio Bog. Bol je bio kazna, čistio je od greha, bol je ”činio ljude boljim”.
Tek je u renesansi redefinisano shvatanje bola. Rene Dekart je pretpostavio da bol ne dolazi spolja, već da je to mehanizam koji se odvija unutar organizma. Za Dekarta je telo bilo mašina, a bol poremećaj u njenom radu, znak da nešto nije u redu.
Trenutna teorija koja opisuje mehanizam i ulogu bola, rezultat je rada Međunarodne asocijacije za proučavanje bola i datira iz 1986. godine. Tada je osmišljena opšta teorija koja je okupila prethodnih nekoliko, a koje su do tada paralelno važile. Prema poslednjoj teoriji, bol je neprijatan osećaj, koji se javlja usled oštećenja tkiva, njegovog predstojećeg oštećenja, ili usled psiholoških uzroka.