Najznačajniji autor epske fantastike svih vremena, kreator Hobita i Gospodara prstenova, kao lingvista je stvorio i 15 jezika koji nisu samo sredstvo za pripovedanje, već živi heroji
Tekst: Boris Klobučar
Kako stvoriti čitav svet na papiru? Ne govorim o jednom gradu, nekoliko predivnih beskrajnih predela, jednoj veličanstvenoj civilizaciji. Govorim o ogromnim prostranstvima, narodima, različitim svesnim bićima. Njihovim kulturama i istoriji. Međusobnom razumevanju i netrpeljivosti. O čitavim mitologijama koje su skovali kako bi, poput nas, lakše sebi objasnili nepoznate prirodne pojave. Kako? Džon Ronald Ruel Tolkin je znao. Čitava istorija, mitologija, sve avanture koje će uslediti, ratovi, ljubavi, nauka i magija počinju sa – jezikom.
Tolkinovu ljubav prema jezicima usadila mu je majka, koja ga je školovala kod kuće. Sa četiri godine je već umeo da čita, a nedugo zatim i da piše. Od majke je naučio osnove latinskog, francuskog i nemačkog jezika, a do kraja školovanja znao je stari velški, finski i stari nordijski. Jedna od stvari (samo jedna od mnogih) koje ovog pisca, pesnika i filologa čine fantastičnim i jedinstvenim jesu njegovi jezici.
Konstruisanje izmišljenih jezika, glossopoeia (termin koji je kasnije sam Tolkin uveo) bio je njegov hobi. Prve svoje konstruisane jezike (Animalic i Nevbosh) započeo je sa 13 godina, a razvijao ih je do kraja života. Kako je u jednom od svojih pisama nagovestio, jezik nije nešto što je jednostavno sredstvo kojim će se ispričati priča o Srednjoj zemlji. Srednja zemlja je dom za sve jezike koji se tamo govore. Za Tolkina, jezik je početak jedne kulture, a ne njen proizvod.
Možda najpoznatiji jezici u čitavom Tolkinovom univerzumu su kvenijski (Quenya) i sindarinski (Sindarin), oba jezika vilenjaka. Ova dva su ujedno i najrazvijeniji od svih Tolkinovih jezika. Oba imaju (skoro) kompletnu gramatiku, morfologiju, fonologiju i sve ostalo što odlikuje razvijen jezik jednog naroda. Reference na kvenijski i sindarinski se pojavljuju u skoro svim Tolkinovim delima o Srednjoj zemlji, i razvijali su se paralelno sa knjigama, pa su tako do Gospodara prstenova i jedan i drugi jezik već imali kompletan i skladan skup pravila.
Tolkinova velika „jezička ljubav“ bio je finski. U jednom od eseja uporedio je otkrivanje gramatike finskog jezika sa „pronalaženjem vinskog podruma prepunog boca fantastičnog vina kakvog nikada niste probali“. Ovaj jezik ga je opio i po uzoru na njega nastao je možda najzastupljeniji tolkinov izum u njegovoj mitologiji – kvenijski jezik, jezik visokih vilenjaka (ili Eldara, kako se nazivaju u Silmarilionu). Tolkin ga je sa velikom pažnjom i detaljima osmišljavao godinama, da bi na kraju od njega nastao najkompletniji izmišljeni jezik. Čak je imao celokupnu gramatiku, koja nažalost nije u potpunosti sačuvana.
Prema istoriji Srednje zemlje, ovaj jezik korene vuče od starog kvedijskog (Primitive Quendian), prvog jezika koji su vilenjaci govorili. Nakon velike podele, kvenijski jezik je postao jezik eldara, koji su napustili Srednju zemlju i krenuli putem Eldmara (Elvenhome). Jedna grupa eldara se kasnije vratila u Srednju zemlju gde su se susreli sa sivim vilenjacima i prihvatili njihov jezik – sindarinski, pa je kvenijski ostao jezik koji govori mali broj vilenjaka i uglavnom se koristi u obredima ili pesmama. Piše se na tengvaru, pismu Srednje zemlje, kojim se inače može pisati i sindarinski, ali i engleski, nemački, francuski i mnogi drugi jezici.
Sindrarinski je takozvani jezik sivih vilenjaka, onih koji su retko putovali. Mnogo se menjao kroz istoriju, slično jeziku ljudi, a govori ga veliki broj vilenjaka. Reč sindarin je kvenijskog porekla, kao i sam jezik i označava sivo-vilenjački. Tolkin je ovaj jezik konstruisao po uzoru na stari keltski i velški.
U svojim esejima je često pisao kako je velški jezik mnogo lepši i prijatniji uhu nego engleski, i kako je prepun melodičnih i pitkih reči. Rad na sindarinskom jeziku, ili tada „vilenjačkom“, kako ga je nazivao u pismima svojoj voljenoj Editi, počeo je 1915. u jeku Velikog rata u kom je učestvovao, a na njemu je radio skoro do kraja života.
Tolkin je tokom života napisao preko 15 jezika, koje je iskoristio u svojoj mitologiji. Jedan od njih je vestron, ili običan govor, preveden na engleski, a njegovi tragovi najbolje se mogu videti u imenima gradova i likova u svetu ljudi i hobita. Ovo je najrasprostanjeniji govor koji uglavnom svi razumeju u Srednjoj zemlji.
Kuzdul je jezik patuljaka, koji je Tolkin napisao vrlo jednostavno i koji ne sadrži mnogo reči. Nastao je po uzoru na stare jezike ljudi (iz kojih se razvio i vestron), a govore ga samo patuljci. U Silmarilionu se pominje da Aule, tvorac patuljaka, uči svoje potomke jeziku koji je pripremio samo za njih, a Tolkin je kao uzor imao hebrejski jezik. Pored njih napisao je i crni govor, govor enta i mnoge druge, koji nisu bili toliko kompletni kao što su jezici vilenjaka ili ljudi.
I tako je Tolkin stvorio svet. Svet gde jezik nije samo sredstvo kojim će se ispričati priča, već njen živi heroj. Jezike koje danas možemo naučiti i govoriti. Otvorio je vrata epske fantastike i utabao put stotinama pisaca priča o mačevima i magiji. Od Tolkina do danas nastalo je mnogo veštačkih jezika. Možda najpopularniji primer je TV serija Igra prestola (koja se snima po sjajnom serijalu knjiga Pesme leda i vatre DŽ.R.R. Martina), čiji su producenti raspisali konkurs, i dobro platili, za konstruisanje kompletnog dortračkog jezika samo za potrebe ovog serijala.
