Sposobnost da razumemo šta druga osoba misli – emotivno, intelektualno ili vizuelno, veština je koja se postepeno razvija tokom života, kako pokazuju studije rađene na bebama, predškolskoj i školskoj deci
Tekst: Marija Nikolić
Um je stvar koju je teško direktno posmatrati. Promišljajući o umu, kreiraju se brojne teorije o uverenjima, vrednostima, emocijama, motivacijama, misaonim procesima i slično. U interakciji sa drugim ljudima, ili čak sama pomisao na njih, čini da mislimo o tome o čemu drugi ljudi razmišljaju odnosno šta osećaju. Te vrste promišljanja se zovu „teorije uma“. Slična stvar se dešava i kada racionalizujemo sami sebe, kad pokušavajući da osvestimo svoje prethodne odluke i osećanja, pokušavamo da shvatimo ko smo zapravo mi.
Ovakva aktivnost mozga je naše predviđanje tuđih namera, koje nam zapravo pomaže u odnosima sa drugim ljudima. Teorije uma nam pomažu i u ocenjivanju tuđih promišljanja i pomažu da zaključimo kada drugi greše (na primer, ako imaju pogrešna uverenja). Sve to nam pruža priliku da utičemo na tuđe mišljenje, a često i da budemo deo nekog nesporazuma.
Koristeći se teorijama uma u stanju smo da prepoznamo da li neko govori istinu ili ne. Lako utvrđujemo izvore ponašanja drugih ljudi, pa čak vrlo lepo razumemo druge i saosećamo sa njihovom srećom i tugom. Teorije uma su, takođe, ključne za umetnost i religiju – verovanje u boga sunca zahteva našu moć zamišljanja nečega što nije prisutno, ali su isto tako zaslužne i za to koliko imamo prijatelja. Ukratko, teorije uma imaju snažne kulturne implikacije. Prema rečima evolutivnog antropologa Robina Danbara sa Univerziteta u Oksfordu: „Ove sposobnosti nam omogućavaju da na svet gledamo ne samo kao na fizičku pojavu, već uspevamo da ga zamislimo i drugačijim.“
SELI-ANA TEST
Prve ideje o teoriji uma nastale su sedamdesetih godina 20. veka, kada je otkriven veći kognitivni skok kod dece starosti oko četiri godine. Naime, teorija uma je došla kao spontani zaključak eksperimenta koji je sproveo Simon Baron-Koen sa svojim kolegama istraživačima. Studija je obuhvatila nekoliko grupa dece različitog uzrasta, čak i grupu dece sa autizmom.
Deci ispitanicima je bio predstavljen skeč sa krpenim lutkama u kom je lutka Seli stavila lopticu u korpu ispred sebe nakon čega je napustila scenu. U njenom odsustvu, lutka Ana je prebacila lopticu iz korpe u kutiju koja se nalazila ispred nje. Nakon što je to uradila, Seli se ponovo pojavila na sceni i deci je postavljeno pitanje: „Gde će Seli prvo potražiti lopticu?“
Odgovor većine dece ispod četiri godine kao i većina odgovora autistične dece je podrazumevao da će Seli prvo pogledati u kutiju koja se nalazila ispred Ane. Iako su bili u prilici da vide gde je Seli ostavila loptu, deca ne uspevaju da se postave u njenu ulogu. Međutim, deca starijeg uzrasta od 4 godine umeju da razumeju situaciju i očekuju da će Seli prvo potražiti lopticu u korpi u kojoj je prethodno ostavila loptu.
Teroija uma ipak ne uspeva da odgovori na pitanje zašto neki ljudi umeju bolje da procene društvene odnose od drugih. Da bismo uspeli da izmerimo varijacije u veštinama, neophodni su različiti pristupi u istraživanju. Jedan od mogućih pristupa je korišćenje fMRI skenera, koji nam može ukazati na to koji su delovi mozga aktivni u toku vršenja određene mentalne funkcije. Prema merenjima moždane aktivnosti putem ovog skenera došlo se do zaključka da je regija koja se naziva tempoparijetalni spoj, a prostire se prema zadnjem delu mozga, neobično važna upravo za teoriju uma. Naime, osobe kod kojih je ovaj deo mozga oštećen ne uspevaju da reše Seli-Ana test.
Primera radi, programeri na Tehnološkom institutu Džordžija iz Atlante, uspeli su da razviju robota koji je u stanju vrlo uspešno da reši niz sličnih situacija kao što je Seli-Ana test. Ovakav projekat je začetak razvoja veštačke inteligencije, koja će biti u stanju da raspozna misli i namere sličnih objekata, pa čak i ljudi.
Izučavanje ove teorije je udružena aktivnost niza naučnih disciplina: od filozofije uma i psihologije do neuro nauka. Teorija uma je značajna upravo zbog toga što nam omogućava da predvidimo šta bi neko drugi mogao da pomisli ili uradi u određenoj situaciji, ali i da nam pomogne u objašnjenju društvenih i komunikacijskih smetnji koje se javljaju kod dece i ljudi sa autizmom.