Uključenje privatnog sektora u trku do Marsa bi svakako trebalo da oživi projekte na kojima se već radi. Kako uopšte stići na Mars?
Piše: Boris Klobučar
„Mars 2023. Potrebni naseljenici“, piše na jednoj od veb-stranica koja nas poziva da budemo pioniri kolonizacije, prvi ljudi koji će zakoračiti na tlo Crvene planete. Među brojnim razlozima za ovakvo nebesko putovanje, kao što su rešavanje problema prenaseljenosti, gladi, bolesti, ipak, nekako najviše inspiriše dobra stara radoznalost.
Odavno je očigledno da putovanje do nama susedne planete nije tema samo naučne fantastike. Ovo, ipak, ne znači da je zadatak jednostavan. Naprotiv, postoji veliki broj prepreka i pitanja na koje moramo dati odgovore ukoliko želimo da se uputimo ka Marsu. Tokom slanja poslednje naučne laboratorije na Mars 2011–2012 godine naučnici iz NASA su primetili da bi ovakvo putovanje predstavljalo visoki zdravstveni rizik zbog velike količine kosmičkih zraka i drugog jonizujućeg zračenja.
Pored toga, manja gravitacija ima negativan uticaj na kardiovaskularni sistem, prilagođen za uslove na našoj planeti. Promena atmosfere može prouzrokovati pad imunog sistema, gubitak vida, pa čak i poremetiti organizaciju ćelija organizma. Upravo zbog ovih rizika astronauti moraju biti besprekornog zdravlja i dobro zaštićeni u svojim svemirskim brodovima.
Svemirska carina
Da li nam je potreban pasoš kako bi se uputili na Mars? I van naše planete, kao i na njoj, moraju važiti pravila. Istina, samo svemirsko pravo (termin space law) daleko je od završenog i postoji mnogo nedefinisanih zona, ali veliki broj zemalja je potpisalo deklaracije koje definišu margine ovog zakona. U pet najvažnijih dokumenata (koje su objedinile Ujedinjene nacije) između ostalog se utvrđuje da nijedna država ili lice ne može imati suverenitet nad teritorijom van naše planete.
To znači da, ukoliko ste kupili deo površine na Mesecu ili dali ime nekoj zvezdi – žao nam je, ali bacili ste novac. Pored toga, zabranjena je bilo kakva upotreba svemirskog programa u vojne svrhe, svi prikupljeni podaci ili materijali sa istraživanja moraju biti objavljeni i dostupni naučnicima širom sveta i sve misije moraju biti transparentne za javnost. Očigledno je ipak da, kako raste potencijal iskorišćavanja svemira, turistički i industrijski, tako nastaje potreba za definisanjem svemirskih zakona.
Ni sam put do Marsa nije jednostavan. Količina energije, tj. goriva, potrebna da bi se stiglo do odredišta je ogromna i svoj minimum dostiže svakih 26 zemaljskih meseci. Tada su planete u odgovarajućem položaju i upravo u takvim prilikama se planiraju misije, ali ni to nam ne garantuje da možemo uspeti da doputujemo sa dovoljno goriva za povratak.
Treba imati u vidu i da bi morali da čekamo novih 26 meseci na povratak kući. To je zaista dug period i budući putnici moraju biti psihološki izuzetno stabilni. Astronauti pred mnogo kraća putovanja prolaze rigorozne testove kako bi se utvrdila njihova sposobnost za boravak u svemiru.
Projekat Aurora
Već sredinom dvadesetog veka naučnici i entuzijasti su govorili o putovanju na Mars. Nekoliko američkih kompanija, uključujući General Dynamics i Lockheed Missiles and Space Company, razmatrali su ovu ideju još 1962. godine, kao deo projekta američke svemirske administracije pod nazivom EMPIRE. Nakon uspeha APOLO misije, tim naučnika je predložio korišćenje SATURN 5 mlaznjaka sa nuklearnim pogonom, kao na Apolu, koji bi se sastavili u niskoj zemljinoj orbiti sa ostatkom broda.
Ovaj projekat nikada nije zaživeo. Sovjetski Savez je kao odgovor na upešno sletanje na Mesec krenuo razvijanje projekta trogodišnjeg putovanja oko Marsa i Venere, međutim ni ova ideja nije videla svetlost dana, zbog neuspeha N-1 rakete koja je trebalo da bude pogon broda.
Od 2001. Evropska svemirska agencija razvija projekat Aurora prema kom bi do 2033. godine prvi čovek trebao da korača po Marsu. Njihov plan je da u prvoj deceniji roboti rade posao za nas, ispituju površinu i prikupljaju podatke, a 2024.godine se planira novo putovanje na Mesec sa ljudskom posadom. Nažalost opstanak ove misija je doveden u pitanje zbog nedostatka sredstava i malog broja zemalja koje učestvuju u projektu.
Kako je sam povratak na Zemlju problematičan i skup, postoje inicijative za jednokratno putovanje do Marsa. Među najkonkretnijima je „Mars to stay“, iz 2006.godine koja predlaže da prvi astronauti koji odlete do druge planete – tamo i ostanu. Jedan od zagovornika ove misije je drugi po redu čovek koji je kročio na površinu Meseca – Edvin Baz Oldrin.
Letelica koja sleti na površinu bi bila reciklirana u prvu naseobinu, a roboti bi pre toga pripremili teren. U prvom putovanju bi se našli bračni parovi volonteri od 30 do 35 godina starosti, a kasnije i svi ostali koji bi se prijavili. Neophodni resursi bi se astronautima slali sa Zemlje sve dok ne bude moguće prilagođavanje atmosfere i uslova za život na drugoj planeti.
Privatni posao
Ni privatne inicijative ne izostaju kada je u pitanju napredak čovečanstva. Od 2012.godine holandski biznismen Bas Landrop započinje kampanju trajnog naseljavanja Marsa. Njegova ideja je da do 2016. lansira komunikacioni satelit za vezu između dve planete, a da do 2023.tamo budu nastanjeni prvi ljudi. Preko svoje organizacije, ovaj preduzetnik prikuplja novac i planira da putovanja finansira uz pomoć medija – kao jedan veliki televizijski projekat prikazivanja kolonizacije Marsa.
Prijave na veb stranici misije su otvorene i već je preko 30 000 ljudi na listi čekanja. S druge strane, američki multimilioner Denis Tito, prvi svemirski turista, organizuje svoje putovanje. Tito traži jedan bračni par koji bi sa njim krenuo na putovanje oko Marsa 2018. godine kada se planete pozicioniraju tako da je put najkraći, a početne troškove, koji se procenjuju na oko milijardu dolara, bi snosio upravo on.
Ista ona radoznalost koja je naterala Galilea Galileja da pogleda u nebo, Isaka Njutna da proučava kretanje objekata, Armstronga i Oldrina da skakuću po površini Meseca, radoznalost koja gura čovečanstvo napred, u dalji razvoj, evoluciju, napredak. Ako danas imamo robote–laboratorije koji već uveliko koračaju (ili se barem kotrljaju) po površini Marsa, zašto uskoro ne bismo mogli i mi?
Uključenje privatnog sektora u trku do Marsa bi svakako trebalo da oživi projekte na kojima se već radi kako bi postigli još jedan od ciljeva čovečanstva. Ono o čemu smo čitali i gledali u delima naučne fantastike sve manje predstavlja maštarije i postaje stvarnost. Da istražimo nepoznato, hrabro zakoračimo tamo gde niko do sada nije.Za nekoliko decenija posmatraćemo izlazak dva meseca i diviti se lepotama malo drugačijeg neba u večernjim časovima.
