Da li celokupna ljudska kultura proizilazi iz praiskonskog straha od smrti?
Tekst: Nikola Zdravković
Psiholozi koji su ’80. godina prošlog veka osmislili „teoriju upravljanja terorom“ (Terror Management Theory) pod terorom su podrazumevali konkretno osećanje straha od smrti. Ljudi su kao svesna bića odavno suočeni sa saznanjem o svojoj prolaznosti, što je, ako je sudeći po ovoj teoriji, imalo dalekosežne istorijske i psihološke posledice.
Naime, zagovornici teorije upravljanja terorom tvrde da bezmalo celokupna ljudska kultura proizilazi iz praiskonskog straha od nepoznatog koje predstavlja smrt. Kultura je nastala kao odgovor na taj teror koji smrt izaziva. Primera radi, religija nudi veru u večni život ili kosmičko jedinstvo čoveka i okolnog sveta. Etnička pripadnost, sa druge strane, nudi osećaj pripadanja nečemu većem i trajnijem od pojedinca; čak i brak i potomstvo nude sliku porodične loze, nekakvog neprekinutog niza generacija koje ne bi mogle da postoje da nije svaka karika na mestu. Koren ovih društvenih pojava, i možda celokupne ljudske kulture, jeste u pokušaju pronalaženja smislenog odgovora na uznemirujuću sveprisutnu prirodu smrti.
Smrt kao pokretač čovečanstva
Tokom nešto manje od trideset godina postojanja teorije upravljanja terorom, ova tvrdnja je bila izložena različitim proverama. Kako je moguće eksperimentalno proveriti tvrdnju koja je, makar sudeći po prethodnom pasusu, prevashodno istorijska? Moguće je zato što teorija upravljanja terorom iznosi, pored istorijske, i psihološku hipotezu: ona kaže da postojanje kulture nije temeljno uklonilo iskonski strah od smrti. Kultura ga je samo prikrila, i taj strah se vraća, podsvesno, kad god smo suočeni sa činjenicom da je ljudski život prolazan.
Provere ove teorije su se, dakle, najčešće sastojale od upoređivanja ljudskih reakcija na različite životne situacije sa i bez podsećanja ispitanika na njihovu smrtnost. Rezultati su pokazivali da su ljudi skloniji branjenju sopstvene i kritikovanju tuđe kulture, koja god ona bila, ako su ih istraživači prethodno podsetili na činjenicu njihove smrtnosti, najčešće nekoliko minuta pre početka ispitivanja. Pitanja nisu bila ograničena na kulturu u tako uskom smislu: razlike su bile primećene u reakcijama ljudi na reklame protiv pušenja, u stavovima o sopstvenom zdravlju, kao i u izražavanju želje za decom.
Ove psihološke posledice terora usled svesti o smrti objedinjene su pod terminom „izraženost smrtnosti“ (Mortality Salience). Izraženost smrtnosti je posebna hipoteza u okviru teorije upravljanja terorom koja kaže da, ako je osoba direktno suočena sa svešću o smrti, onda će se ona okrenuti onim kulturnim vrednostima koje je podsvesno prihvatila kao oruđe kojim upravlja sopstvenim terorom. Ovaj postupak joj, kroz podsećanje na vrednosti svoje religije, porodice, ideologije ili estetike, pomaže da da značenje svom postojanju.
Šta nam donosi strah?
Ove rezultate svakako ne treba prihvatiti zdravo za gotovo. Teško je ponuditi jasne dokaze određenoj tvrdnji o ljudskom umu. Svaka promena raspoloženja, načina razmišljanja ili stava je kompleksan spoj lične istorije, biohemije i društvenih okolnosti. Drugi strahovi i druge emocije možda mogu biti jednako uticajne. Međutim, ono na šta dugogodišnja istraživanja u okviru teorije upravljanja terorom ukazuju jeste da smrt ima istaknutu i relativno uniformnu ulogu: čak i u vrlo benignim uslovima kao što su upitnici, podsećanje na smrt ljude u proseku nagoni ka većoj identifikaciji sa kulturnim vrednostima koje nude osećaj pripadništva i trajnosti. Da li su ovakvi nalazi dovoljni da se složimo sa jačom, istorijskom tvrnjom teorije upravljanja terorom za sada zavisi od toga koliko smo voljni da prihvatimo ideju da je jedan faktor, u ovom slučaju strah od smrti, imao tako presudan uticaj na razvoj ljudskog društva.
Izraženost smrtnosti i širi pojam upravljanja terorom mogu biti – a povremeno i jesu bili – praktično iskorišćeni u bilo kom okruženju gde je cilj usmeravanje ljudskog delovanja. To obuhvata širok prostor od osmišljavanja reklama za zdravstvene usluge do pisanja političkih govora. Naravno da ne treba očekivati čuda. U gorepomenutim istraživanjima bile su ispitivane trenutne reakcije na vrlo blaga suočavanja sa smrtnošću, bilo kroz naizgled nepovezane napomene u vezi sa smrću u okviru upitnika, ili kroz promenu ambijenta istraživanja. Ljudi jako brzo napuštaju takav prostor izraženosti smrtnosti i vraćaju se svojim svakodnevnim navikama. Da bi izraženost smrtnosti imala trajnije dejstvo na ponašanje individue, ona treba biti suočena sa smrtnošću na mnogo neposredniji način, što već (nadamo se) prevazilazi okvire korišćenja ove teorije u marketinške ili političke svrhe.
Kako se poneti prema saznanjima koje nudi teorija upravljanja terorom? Ako su naši umovi pod tako jakim uticajem straha od smrti da samo pomen, podsećanje na našu neupitnu prolaznost može menjati naše stavove, onda bi i ovaj tekst takođe trebalo da je vas suočio sa vašom smrtnošću. Možda upravo prolazite kroz podsvesnu borbu sa iskonskim strahom od sopstvene smrti, i to ne prvi put – a da toga uopšte niste ni svesni.