Pomračenje Sunca, koje ćemo moći da posmatramo i iz Srbije, najavljeno je za 20. mart, a počeće u 9 sati i 45 minuta
Tekst: Nevena Grubač
Ovog marta neće biti spuštenih roletni, ćebadi na prozorima i ljudi u skloništima. Strahu i masovnoj panici, izazvanim suštinskim nerazumevanjem jednog od najlepših i najfascinantnijih astronomskih fenomena, mesto je u prošlosti: u smislu naučne neosvešćenosti, 1999. nam više nikada neće pomračiti umove.
Ovog proleća, tačnije 20. marta, desiće se još jedno u nizu pomračenja Sunca. Ono što će ovaj fenomen izdvojiti od njegovih prethodnih i nekih budućih inkarnacija, biće činjenica da ćemo ponovo biti u prilici da mu i sami, sa naših prostora, posvedočimo.
Pomračenje če početi u 9 sati i 45 minuta, i trajaće nešto manje od dva sata. Biće pomračena polovina sunčevog diska.
Mehanika pomračenja je, zapravo, veoma jednostavna. Ona nastaju kada jedno nebesko telo, poput meseca ili planete, uđe u senku drugog nebeskog tela. U slučaju pomračenja Sunca, potrebno je da Mesec, tokom svoje orbite oko naše planete, stane tačno između Zemlje i Sunca, zakloni nam pogled na našu zvezdu i baci svoju senku na nas.
Pomračenje Sunca nije bezbedno posmatrati golim okom! Postoji nekoliko načina da uživate u pomračenju, bez rizika po vaše oči.
Jedan od njih je metod projekcije, pri kom se Sunce kroz mali otvor (rucipa na kartonu, vrh igle itd.) projektuje na ekran (veliki, beli papir), koji je udaljen od otvora oko jedan metar. Uvećana projekcija Sunca se može dobiti uz pomoć dvogleda ili malog teleskopa, ali se kroz njih nipošto ne sme gledati direktno u Sunce. Nešto zahtevnija varijanta je pribavljanje specijalnih filtera koji apsorbuju veliku količinu Sunčevog zračenja.
Totalno pomračenje se može posmatrati sa relativno male teritorije. Njemu svedoče samo oni posmatrači koji se nalaze u samom središtu Mesečeve senke, na prostoru od svega nekoliko stotina kilometara. Zbog male zone totaliteta, mnogi smatraju da su solarna pomračenja izuzetno retke pojave, što nije slučaj. Godišnje se dese najmanje dva, a najviše pet ovih fenomena. Trik je u tome da nećete baš vi uvek biti te sreće da se nađete u Mesečevoj senci.
Ipak, kako svaku senku prati i Mesečeva polusenka, koja se prostire i na oko 10000 kilometara, mnogo više ljudi dobija priliku da posmatra ono što zovemo delimičnim pomračenjem: upravo ovo ćemo, u slučaju lepog vremena i vedrog neba, moći da posmatramo 20. marta i iz Srbije.
Od trenutka kada je Mesec formiran, on se polako, ali sigurno, udaljava od Zemlje. Trenutno je njegova udaljenost takva da, posmatrano sa Zemlje, deluje kao da su Sunčev i Mesečev disk identične veličine, što daje fantastičan vizuelni efekat svakoj potpunoj eklipsi.
Tokom jedne orbite, Mesečeva udaljenost od Zemlje varira. Možda čak i najlepša vrsta eklipse, prstenasto pomračenje, nastaje kada je Mesec najudaljeniji od Zemlje, pa se i njegov disk na nebu čini manjim u odnosu na Sunce. Ovo za rezultat ima sliku u kojoj je središnji deo Sunčevog diska mračan, a oko njega se i dalje vidi tanki, blještavi Sunčev rub.
Ovakva pomračenja imaju veliki naučni značaj. Kroz istoriju, naučnici su koristili ove situacije kako bi snimali bledu svetlost Sunčeve atmosfere – koronu. Ovo je naročito uspešno kada je pomračenje totalno, i kada Mesec u potpunosti prekrije disk Sunca i blokira njegovu jaku svetlost, koja u suprotnom dominira a koronu čini nevidljivom za naše oko.
Čuveno pomračenje iz 1919. je pomoglo da se dokaže Ajnšajnova teorija relativnosti, a ono iz 585. pne, predviđeno od strane Talesa iz Mileta, navodno je i zaustavilo rat između Lidijaca i Persijanaca. Pomračenje iz četrnaestog veka, koje se vezuje za smrt kralja Stefana Dečanskog, najstarije je u srpskim zapisima.
Kroz istoriju, pomračenja Sunca su oduvek imala simboličnu ulogu: poput nekih drugih astronomskih fenomena, kao što su pojave kometa ili meteorski rojevi, vezivana su za važne događaje u društvu, i obično se verovalo da najavljuju velike promene i dramatične situacije.
Četiri hiljade godina u prošlost, kada tokom prvog istorijski zabeleženog pomračenja kineski astronomi nisu uspeli da ga na vreme najave, i zbog su toga doslovno izgubili glave, pa do dan danas, eklipse bez izuzetka izazivaju veliko interesovanje i uzbuđenje. Kako i ne bi? Ne gasi se Sunce baš svakog dana.
