O pogubnosti voluntarizma

Vavilov, čijih 125 godina od rođenja obeležavamo ove, 2012. godine, bio je sjajan i kao praktičar (stvorio je najveću banku biljnog semenja svog vremena, sa više od 400.000 uzoraka na Institutu u Sankt Peterburgu, koji danas nosi njegovo ime) i kao teoretičar (formulisao zakon homolognih serija u genetici i uveo koncept centara porekla za grupe organizama od ključnog značaja u biogeografiji). Budući ozbiljan biolog, nije mogao ćutke da pređe preko eksplozivnog širenja lisenkoističke pseudonauke u Sovjetskom Savezu tokom tridesetih godina. Kao posledica toga, 1940. godine bio je uhapšen i za svoju porodicu, kolege i prijatelje bukvalno je nestao; tek mnogo kasnije, u vreme Hruščova i „otopljavanja“ komunističkog terora, utvrđeno je da je ubijen izgladnjavanjem u koncentracionom logoru u Saratovu 26. januara 1943. Pre nego što će biti uhapšten, Vavilov je bio podvgnut brojnim poniženjima i maltretiranjima od strane svog bivšeg asistenta Lisenka, pri čemu je indikativna „debata“ – ili saslušanje – od 23. maja 1939. godine, čiji zapisnik prenosi istoričar Žores Medvedev. (2) Tokom tog „razgovora“ na kome bi pozavideo svaki srednjovekovni inkvizitor, Lisenko otkriva jedan novi aspekt Vavilovljeve jeresi:

Lisenko: Iz onoga što ste napisali razumeo sam da se slažete sa vašim učiteljem Bejtsonom da evolucija treba da bude posmatrana kao proces pojednostavljenja. Ipak, u poglavlju 4 istorije Partije jasno je da evolucija predstavlja povećanje kompleksnosti.

Vavilov: … Ne, samo ukratko govoreći, ponekad postoji i redukcija…

Lukijanjenko [Lisenkov zamenik]: Zar ništa niste naučili od Marksa?

Očigledno, činjenica o kojoj obilato svedoči i fosilna i eksperimentalna evidencija da biološka evolucija može dovesti do morfološkog i funkcionalnog pojednostavljenja, bila je neprihvatljiva za staljinističke ideologe neminovnog progresa s kraja na kraj univerzuma. Kako se samo ta priroda usuđuje da pojednostavi, recimo, školjku nekog puža iz perma ili trijasa, kad su Nepogrešivi Oci Ideologije odredili da sve na svetu postaje sve složenije i složenije?! Ovaj teorijski detalj ne samo da pokazuje od kakvih su stvari zavisili život i smrt u totalitarnom sistemu već i koliko treba biti oprezan sa bilo kakvim veoma generalnim iskazima.

Još suštinskije, nije nikakvo čudo da je sa ovim pristupom sovjetska biologija akumulirala kašnjenje od više decenija za Zapadnim svetom, koje ni do današnjeg dana nije nadoknađeno. No sa saznajnog stanovišta koje nas ovde zanima, vredi uporediti Lisenkove reči o tome kako se dobija određeni rezultat sa „receptom“ sv. Aurelija Avgustina iz davne 397. godine (O hrišćanskoj doktrini, knjiga III, poglavlje 15) na temu pristupa proučavanju literature:

Za to će poslužiti sledeće pravilo: da se ono što se čita podvrgne vrednom ispitivanju sve dok se ne proizvede interpretacija koja će doprineti vladavini milosrđa. 

Da ne bude zabune: za razliku od zlikovca i politikanta Lisenka, Avgustin je bio ozbiljan mislilac (naročito po standardima svog vremena). On je čak pokazivao i izuzetno poštovanje, nekarakteristično za teologe tog doba, prema rezultatima nauke; poznata je njegova sentenca da onima koji se nisu bavili naukom preostaje nezavidni zadatak da hrišćanstvo prihvate na osnovu puke vere. Ovde, dakle, imamo dodatnu poentu: i ozbiljni mislioci mogu biti zavedeni ideološkim praznoslovljem i svesno odustati od kritičkog pristupa koji je jedini naučan i jedini može dati rezultate! Moralno uzvišeni Avgustinov razlog, nažalost, vodi do istog rezultata kao i Lisenkova prizemna bahatost – ni u jednom ni u drugom slučaju nije realno očekivati da će se dobiti ikakvi rezultati vredni pomena.

I u jednom i u drugom slučaju imamo isti voluntarizam, koji pokušava da se nametne u domenu nauke, tamo gde mu nikako nije mesto. Ideološki, religijski ili čak i komercijalno motivisan voluntarizam jedan je od najvećih i istorijski najtragičnijih neprijatelja nauke i treba ga izbegavati svuda i u svakoj prilici, bez izuzetaka. Voluntarizam je istinska suprotnost kritičkom i racionalnom mišljenju koje je u srži samog koncepta nauke.

Ako je desetorici ljudi potrebno sat vremena da iskopaju neku rupu, da li to znači da će sto hiljada ljudi iskopati tu istu rupu u deliću sekunde? Kao što je dobro poznato svima osim administratora, planera i drugih birokrata, ova vrsta rasuđivanja je skroz besmislena; prekobrojni radnici će se pre pomlatiti ašovima nego značajnije ubrzati izvođenje posla. Ova vrsta nakaradnog rasuđivanja, međutim, i te kako cveta – koliko smo puta čuli da rešivost nekog problema „zavisi od ulaganja“ ili „zavisi od političke/administrativne volje“, iza čega obično stoji tipično birokratska ideja da će se dupliranjem broja ljudi ili laboratorijskih uređaja rešiti duplo više problema. Briljantno cinične opaske na ovu temu mogu se pronaći u remek-delu Stanislava Lema, romanu Glas gospodara. Da se priroda ne ponaša po toj računici pokazuje mnoštvo istorijskih primera; naročito su relevantni primeri onih velikih problema koji su i uz mizerna ulaganja (SETI) i uz ogromna ulaganja (kontrolisana termonuklearna fuzija) ostali pođednako – nerešeni! Ovo ukazuje na veliku opasnost poverenja u kvazinaučno marksističko geslo da „kvantitet prelazi u kvalitet“. I doista se ponekad i ponegde dešava (npr. projekt „Menheten“), ali je vrlo daleko od opšteg principa. Ništa ne može zameniti uvid u svaku pojedinačnu problemsku situaciju! Još jedan primer onoga što je, po legendi, Euklid rekao kralju Ptolomeju: Ovde [tj. u geometriji, nauci] nema kraljevskog puta!

Nažalost, voluntarizam i njegova trivijalizacija u vidu sladunjave tinejdžerske parole da samo treba nešto dovoljno snažno želeti ima jednu vrstu psihološke privlačnosti kojoj je teško odoleti, a situacija je posebno teška pošto svi obrazovni sistemi, čak i oni najliberalniji, sadrže određenu voluntarističku komponentu koja je obično povezana sa vulgarno shvaćenom jednakošću učenika i studenata. Naime, insistira se da se količinom uloženog rada uvek može nadoknaditi nedostatak sklonosti, talenta ili već one neuhvatljive inspiracije koja razlikuje istinskog majstora od vrednog kalfe, Rostropoviča od Pere Gudača. Takva vrsta brutalnog egalitarističkog pristupa koji negira istinsku heterogenost kako prirode tako i ljudske – samim tim i naučničke – populacije, osuđena je na neuspeh. Nauka može da napreduje samo kad je slobodna, a samim tim i elitistička – tu nema, niti može biti, ičeg lošeg.