Novo istraživanje pokazalo je da je sibirski jednorog opstao daleko duže nego što se doskora verovalo i da je bio savremenik homosapijensa
Ilustracija: Wikimedia
Tekst: Đorđe Petrović
Naučnici su dugo mislili da je Elasmotherium sibiricum, uobičajeno nazivan „sibirski jednorog“, nestao pre oko 100.000 ili 200.000 godina. Ali, nedavno objavljena studija u naučnom časopisu Nature Ecology & Evolution otkriva da je ova vrsta bila živa sve do pre barem 39.000 godina, što znači da je bila savremenik kako homosapijensa tako i neandertalaca.
Sibirski jednorog bio je samo jedna od 250 vrsta nosoroga koje su postojale u dalekoj prošlosti. Ova drevna životinja, iako je težila oko 3,5 tone, bila je izuzetan trkač i jurcala je stepama i travnatim prostranstvima današnje Rusije, Ukrajine i Kazahstana, ali i Kine i Mongolije. Bila je pokrivena gustim krznom, a najpoznatija je, ipak, po tome što je na glavi imala ogroman rog, koji je mogao da dostigne dužinu i do jednog metra. Moguće je da je upravo Elasmotherium sibiricum poslužio kao inspiracija ljudskoj mašti da izmisli čuveno mitsko biće – konja jednoroga.
Istraživači iz Ujedinjenog Kraljevstva, Rusije i Holandije koristili su metodu radioaktivnog ugljenika da bi datirali kosti 25 primerka ove vrste nosoroga, ne bi li time utvrdili koliko su kosti stare. Međutim, samo 23 uzorka kostiju su i dalje sadržala dovoljno kolagena da bi mogla biti analizirana uz pomoć pomenute metode datiranja, koja određuje starost nekog primerka oslanjajući se na količinu ugljenika C-14 koju on sadrži. Ugljenik C-14 je radioaktivni izotop koji se prirodno formira u zelenim biljkama i u životinjama koje su biljojedi. Nakon što jedan od ovih organizama ugine, ugljenik C-14 – koji je organizam sadržao – počinje da se raspada stabilnom stopom. Proučavanjem ovog izotopa u kostima i uočavanjem koliko je ugljenika C-14 ostalo, naučnici mogu da procene pre koliko vremena je ovaj organizam i dalje bio živ.
„Sve ove kosti sa velikom sigurnošću su potvrdile da je ova vrsta opstala sve do pre barem 39.000 godina, a možda čak i do pre 35.000 godina“, navodi Adrijan Lister, istraživač iz Muzeja prirodne istorije iz Londona i koautor ove studije. To znači da je Elasmotherium sibiricum, kao što je navedeno, živeo u isto vreme i na istom prostoru kao i ljudi koji su ovu životinju vrlo verovatno lovili zbog mesa i krzna, ali naučnici smatraju da nisu ljudi ti koji su najviše doprineli njegovom nestanku, već promena klimatskih prilika.
Naime, na osnovu proučavanja ostataka zuba sibirskog nosoroga, ovi naučnici su utvrdili da se hranio isključivo tako što je pasao suvu, žilavu travu. Ali kada su klimatski uslovi počeli da se menjaju i da nekada travnate površine polako prekrivaju sneg i led – što je kulminiralo sa poslednjim glacijalnim maksimumom, kada je ledeni pokrivač pre 26.500 godina pokrio neverovatna prostranstva Evroazije – stanište sibirskog jednoroga počelo je da se menja i sve manje je bilo hrane. Kada svemu navedenom dodamo isključivost u načinu ishrane i prirodno nizak broj populacije ove vrste, nije teško zaključiti da je izumiranje sibirskog jednoroga bilo neminovno. Druge vrste nosoroga – koje nisu bile tako probirljive kad je ishrana u pitanju – poput vunenog nosoroga, uspele su da opstanu još 20.000 godina.
Istraživači su takođe iz kostiju sibirskog jednoroga izolovali DNK i analizirali ga, utvrdivši pritom da se Elastrotherium sibiricum odvojio od predaka današnjih nosoroga pre oko 43 miliona godina. „To čini sibirskog jednoroga i belog afričkog nosoroga mnogo daljim srodnicima nego što su to ljudi i majmuni“, kaže Kjeren Mičel, koautor studije i istraživač sa Univerziteta u Adelajdu.
Ali koliko god bili daleki, sibirski jednorozi su ipak rođaci današnjih nosoroga i njihov način života, ishrana, pa i razlog nestanka sigurno mogu u izvesnoj meri pomoći naučnicima da sačuvaju i spasu već uveliko smanjen broj nosoroga širom sveta. Od nekadašnjih 250 vrsta nosoroga do danas je opstalo samo pet, a dve se smatraju veoma ugroženim.