Najnovija studija sa Univerziteta u Ohaju pokazuje da jedna vrsta komaraca prestaje da se hrani krvlju i prelazi na cvetni nektar
Tekst: Anđela Mrđa
Kao posledica prirodne selekcije, jedna vrsta komaraca polako prestaje da se hrani krvlju i prelazi na cvetni nektar. Najnovija studija sa Univerziteta u Ohaju, objavljena u uglednom naučnom časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences, pokušava da objasni zbog čega sve veći deo populacije Wyeomyia smithii vrste prelazi na cvetni nektar i napušta ranije oblike ishrane.
Ovo se, naime, dovodi u vezu sa genetskim evolutivnim promenama u organizmima komaraca do kojih je došlo iz nekoliko praktičnih razloga. Jedan od njih je smanjenje rizika od prenošenja bolesti putem krvi – bez uboda nema ni seljenja patogena iz komarca u telo čoveka ili životinje. Druga značajna prednost je ušteda energije. Dok se ovaj leteći insekt hrani cvetnim nektarom, metabolizam je znatno rasterećeniji.
Pored toga, proteinski obroci od krvi su nešto slično Božićnoj večeri – ukusni, obilni i teški što ga kao i čoveka, čini tromim i sporim. Ipak za razliku od ljudi, komarac postaje životno ugrožen jer ga sporost čini lakim plenom za izgladnelog predatora. I najzad, topli obrok može biti toksičan za telo komarca.
Zanimljiva je još jedna sasvim logična promena do koje je došlo ovom evolucijom. Naime, komarci koji su prešli na cvetni nektar imaju razvijenije čulo vida nego pre. Kako su se za vreme svoje krvoločne faze oslanjali više na miris, sada, u potrazi za cvetom na livadi na koji bi sleteli, izoštravaju čulo vida i bolje reaguju na vizuelne nadražaje.
Mada određene vrste nikad i nisu ubadale i hranile se krvlju, te se s toga ne može govoriti o evolutivnom napretku, istraživači ovde pričaju isključivo o jednoj, Wyeomyia smithii vrsti, kod koje je zaista došlo do genetskih izmena.
Jedan deo njene populacije, koji pretežno naseljava Severnu Ameriku, svoju ishranu zasniva isključivo na biljkama dok se na Floridi, određen broj komaraca iste vrste i dalje hrani ubodima i isisavanjem krvi. S toga se s pravom smatra da je u ovom slučaju zaista došlo do evolutivnih promena u cilju preživljavanja.
Dalja istraživanja Wyeomyia smithii vrste otvaraju nove mogućnosti za utvrđivanje postojanja univerzalnog ”neujedajućeg” gena komaraca koji bi mogao da posluži za suzbijanje vektorskih zaraznih bolesti. One se naime prenose tako što virus, bakterija ili parazit jedno vreme, pre nego što će naseliti organizam domaćina, provodi u vektoru – komarcu, krpelju ili drugim vrstama insekata. Vreme koje je potrebno da se vektor zarazi naziva se spoljašnji period inkubacije. Kada to prođe, bolest se dalje prenosi ubodom ili ugrizom na osetljivu životinju ili čoveka. Problem je što kada se vektor jednom inficira, dalje doživotno prenosi uzročnika bolesti kojim je i sam zaražen.
Ono na čemu će naučnici dalje raditi značajno je i za ljude i za životinje. Pred njima je pokušaj da detaljno izuče uzroke i provokatore genetskih promena, a krajnji rezultat bi mogao da bude svet bez ujeda komaraca